MILAN TODOROV: XXXXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

Milan
Todorov

XXXXXXI
POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE
BOGA“

Najlepša žena na svetu

Postajao sam sve uvereniji da u svačijem životu postoje paralelne linije koje se ponekad ipak seku. Što znači da neka od tih linija nije dosledna iako se dugo proteže u vežbanju naših opsesija.

Usred mora šuta, komada velikih betonskih blokova, aluminijumskih oplata i gvožđurije koja je ostala nakon bombardovanja TV Lokala izdizao se neporušen, činilo se sjajniji nego ikada, antenski stub visok šezdesetak metara. Doduše, beše očerupan i antene su popadale sa njega, ali on je bio tu. Uz njega behu jakim sajlama privezane čak tri snažne žute dizalice koje je poslao Francuz da obore stub za koji smo verovali da je glavna meta NATO avijacije. Sve tri dizalice bile su teško oštećene i praktično neupotrebljive.

Svakog dana sam bio među ruševinama zgrade. Iznosili smo tehničke uređaje u atomsko sklonište koje NATO bombe nisu uspele ni da okrznu. Na zvuk sirene koja je nagoveštavala dolazak neprijateljskih aviona, obično iz pravca Mađarske, sklanjali smo se u improvizovane zemunice ispod padine na kojoj je bio TV Lokal. Te zemunice je prvi predložio neki naš portir i one su iskopane, prekrivene daskama, zemljom i kamuflirane lišćem.

Čučati u zemunici dok rakete šište iznad naših glava bila je prilika da posmatram tvrđavu odozdo. Rekom nije plovio nijedan brod. Bila je nevoljena žena, negativ spajanja neba i njegovog ogledala u vodi. Ali navikla je ona na to, kroz dugu istoriju ratova podno i oko tvrđave.

Mislio sam kako je pametno što je Sebastijan Voban u svom arhitektonskom vojnom zanosu dao da se ispod stene na kojoj je tvrđa napravi oko trideset kilometara podzemnih prilaza, odnosno tunela. Štaviše, tuneli su se kasnije poput lepeza neke mistilne crne dame širili i granali u različitim pravcima i smerovima.

Bio sam iznenađen što mu niko do sada nije odao poštovanje, počast ili podigao kip zahvalnosti.

Sudar svetova, istočnog muslimanskog i evropskog katoličkog, ovde je dolazio do izražaja u svakom detalju, svakom topovskom đuletu uzidanom u bedeme tvrđave.

Čučali smo u zemunicama prekrivenim travom i žbunjem i pili čaj od mlevene mente u sparušenim kesicama sa končićem.

Obesio bih taj končić sa kesicom na vrh kažiprsta, zaljuljao ga i čekao da sirena prestane da jauče.

Obično je trajalo petnaest do dvadeset minuta, ukoliko su avioni samo preletali ka Kosmetu.

Radoja Francuza, sada velikog privrednika, u tim danima nigde nije bilo.

Imao sam malu Motorolu na preklop, koja se svaki čas gasila jer nisam imao mogućnost da je napajam strujom. Kad bih ga nazvao, automatski glas mi je saopštavao da korisnik nije dostupan.

Nedeljom sam počeo da odlazim u crkvu. Onu kraj vojne bolnice uz reku. Crkvište je, naime, propadalo jer se ništa novo tu nije dešavalo. Kao što je bilo i sa mestom za krst sa Isusom na centralnom delu Starog groblja. Sveštenik, stari mršavi bolesnik od šećerne bolesti, je svetu tajnu pričešća vezivao za poznatu ideju da je sveta pričest zapravo telo i krv Gospoda Isusa Hrista, ali krv vernika koja je tekla nije objašnjavao citatima iz Novog zaveta. Razumeo sam ga. Da je bilo šta rekao, da li bi ga Bog čuo?

A šta ako Bog sve čuje? Ne Hrist na kamenom postolju, omolovan po obrazima i rukama probodenim ekserima, crvenom bojom krvi.

Zašto nas ovakve misli u teškim vremenima truju? Odakle dolaze, gde se račvaju i kuda dalje teku?

Ispratio sam Grka i ekipu uz obećanje da ćemo, budemo li živi, uzvratiti posetu.

Ikonu Bogorodice sa malim Isusom, koju mu je Dejvi poklonio, po mom savetu sakrio je ispod sakoa i plave košulje, oblepljenu selotejpom.

Vreme u kome krijemo Boga je, mislio sam tada, takođe jedan oblik žrtve, kao što krst na kome je postradao Isus jeste vid žrtve i najava novog života.

Kad se posle nekoliko nedelja, malo pre primirja, pojavio Radoje Francuz, obećao je:

„Sve ćemo mi to obnoviti. I krst na groblju. To je moja poslednja dužnost.“

Nisam, u to vreme, znao šta to znači.

Dok sam se u sumrak pustim prašnjavim putem vraćao kući, imao sam utisak kao da neko tiho hoda iza mene. Mislio sam da je to najlepša žena na svetu, ali nisam znao koja je zaista i nisam se okrenuo iako se njena senka izvijala, mreškala i uspinjala  zajedno sa mnom dok mi se svet mutio u glavi.

(nastaviće se)