MILAN TODOROV: XXXXXIX POGLAVLJE ROMANA NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 Milan Todorov

XXXXXIX
POGLAVLJE ROMANA UXXXX NASTAJANJU

„TRAŽENJE
BOGA“

---

Skoro da sam potpuno zaboravio Radoja Francuza, bivšeg turističkog vodiča koji je govorio nekoliko stranih jezika: francuski, engleski, holandski i grčki, vodio naše ljude po maltene celom svetu, upoznao tamo mnoge da bi završio u zatvoru, a posle odslužene kazne u Ciglani koja je srušena, kao i veliki Krst sa Isusom na obližnjem groblju.

Ako bismo išli redom, trebalo bi reći da je prvo neko, kažu oluja, srušio kip Iskupitelja sveta. Stari ljudi su odmah rekli da to sluti velike nesreće. I došle su. Propadanje fabrika, ratovi, pljačke, otimačine i sve veća beda. Ozbiljni i obrazovani ljudi su počeli da rovare po kontejnerima kao da u njima traže knjige, a tražili su ostatke hrane.

Kad bih, obično žurnim korakom, prolazio između dva groblja, svaki put, ama svaki put, kad bih podigao glavu, video sam ptice, belorepe svrake, čije je stanište oduvek bilo u krošnjama grobljanskih borova, kako uskomešane, uznemireno lete, ne smejući da se spuste sve do potpunog mraka.

Imam mrtve roditelje na tom groblju. Moja žena takođe. Da ne navodim dobre i najbolje prijatelje. Ponekad sam, polupijan, dok sam se vraćao iz zgrade televizije koju je Radio Lokal izgradio mojim i parama svih zaposlenih, imao nadu da ću naleteti na njih.

U televiziju na brdu doveo me je Brana, urednik drame, koji se sve vidljivije dizao iz mrtvih, kao da je amajlija onog doktora „Živeće još najmanje deset godina“ naredila da časovnici naših života prestaju da kucaju, bar na neko vreme.

Glodur Todorović je premešten za glavnog urednika lokalnih dnevnih novina u kojima je karikature po zadatku crtao Dejvi Kroket. Sad mi je bilo jasno otkud Jasna na Dejvijevim aktovima u ulju.

Iz televizije Lokal išao sam peške, drum je bio opasan, nije bilo pešačkih staza i ja sam se, nalivši se dobro u televizijskom restoranu, za male pare, vraćao uvek držeći se leve strane da bi me vozači koji mi dolaze u susret mogli na vreme spaziti. Jedne večeri jedan me je odbacio u kanal pored puta. Zadržao sam se na litici ispod tvrđave pored koje je vodio put.

Mislio sam da sam već u grobu, a zapravo sam bio u jednom od tunela koji su išli od Ciglane, ispod groblja, ispod tvrđave i ispod reke. S druge strane mračnog grotla činilo mi se da vidim već okupirani grad, strane trupe u njemu, tuđe zastave i da mi odatle ne dolazi nijedan zvuk, samo tišina groblja.

Tada sam se ponovo setio Francuza koji je o njima sve znao, ali njega nije bilo.

Raspitivao sam se kod ciglarskih radnika koji su sada sedeli pod drvenim svodom male barake koja je na pročelju imala krst i trebalo je da predstavlja zametak nove velike bele crkve. Oni su se tu sastajali svako veče, pili pivo koje su kupovali u prodavnici preko puta i zanovetali. Ličili su, naročito s jeseni, koja je postajala sve hladnija, na lutke zamotane u krpe.

Međutim, niko već dugo nije video Francuza. Neki su mislili da je ponovo u zatvoru.

„Zašto, pobogu?“ pitao sam.

„Ti ne znaš!“

„Šta bi trebalo da znam?“

„Francuz je sada vlasnik velike investicione firme. Sve što se gradi ovde i okolo, to radi njegova firma. Nisu tu čista posla.“

U sjaju Sunca na zalasku njihove oble figure ispod malog daščanog svoda sa drvenim krstom delovale su da se osećam kao u napuštenom kraju, gde ljudi čekaju da umru, ludeći pritom od nemoćne dosade.

Vraćao sam se levom stranom puta i narednih večeri. Obasjavali su me jaki farovi automobila.

Ulična svetla bila su ugašena zbog noćnih bombardovanja naših nekadašnjih saveznika.

Bilo je samo pitanje dana kada će bombardovati i našu novu zgradu televizije sa najsavremenijom opremom.

Brana mi je poverio da angažujem nekog preduzetnika da obori naš antenski stub ispred zgrade koji je služio samo da bi se signal iz master centra linkom dopremio do njega, a on bi zatim taj signal sa svim informacijama prosledio do repetitora na planini sa kojeg bi vesti stizale u sve krajeve naše zemljice.

Potražio sam izvođače. Najbolju ponudu dala je firma „Fransais company“. Odmah mi je bilo jasno o kome se radi. Međutim, nije bilo vremena za gubljenje.

Rekao sam Francuzu da odmah počnu da ruše primopredajni toranj koji se nalazio ispred zgrade, misleći da im je on glavni cilj i da ćemo tako izbeći rušenje zgrade, ljudske žrtve i uništenje skupocene opreme.

„Da li znaš“, pitao me je sad već bez persiranja Radoje Francuz, „ko je projektovao zgradu televizije?“

Nisam znao.

„Slovenci“, rekao je. „A to znači da su predali arhitektonski projekat NATO paktu.“

Anđeli građenja i demoni rušenja, crkvište, groblje bez Isusa... sve se to sabijalo u neku lulu sa ukletim plamenom.

Tociljao sam se do kuće.

(nastaviće se)