RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE /19/

 

MALE PRIČE /19/

RATKO DANGUBIĆ

VRBE KRAJ REKE

Na obali reke rasle su vrbe koje su se naginjale kao da slušaju vodu. Moj deda je govorio da vrbe razumeju ono što reka ne sme da kaže naglas. Kao dete, mislio sam da je to bajka. Kasnije da je metafora. A kasnije više nisam bio siguran.

Jedne godine vrbe su posečene zbog obale. Reka je nastavila da teče kao da nije primetila gubitak. Ali ja jesam.

Nekoliko dana kasnije, deda me je poveo do mesta gde su nekada stajale vrbe. Pokazao mi je nešto u mulju: mali metalni ključ, crn od vode i starosti.

„Nije naš“, rekao je.

Pitao sam čiji je.

Deda je samo pogledao prema reci. „Ako reka nešto sačuva, ne znači da želi da ti to vrati.“

Ključ sam poneo kući. Godinama sam ga držao u fioci, sve dok jednog dana nisam shvatio da više ne znam odakle mi. Tada sam prvi put pomislio da možda nije deda našao ključ, nego da ga je reka pronašla za mene.

STARI RADIO

U kuhinji je stajao radio koji je hvatao samo jednu stanicu. Uvek istu muziku, uvek iste vesti. Otac ga je udarao po strani kada bi signal nestao. I radio bi, iz nekog razloga, ponovo proradio. Nakon njegove smrti, pokušao sam isto. Radio nije odgovarao. Ćutao je kao da je izgubio interes za svet.

Jedne noći, mnogo godina kasnije, probudio me je šum iz kuhinje. Otišao sam do radija. Bio je uključen. Nije bilo muzike ni vesti. Čuo se samo glas nekog čoveka koji je nešto govorio veoma tiho. Približio sam uvo aparatu, ali sam razumeo samo poslednje dve reči:

„...vrati se.“

Isključio sam radio. Sutradan sam pitao majku da li je otac ikada popravljao taj radio. Pogledala me je neobično dugo i rekla:

„Nije ga popravljao. Samo je znao kada treba da ga udari.“

Te večeri radio je ponovo ćutao. Ali od tada sam ga držao uključenog. Ne zbog stanice. Zbog mogućnosti da će se jednom javiti neko ko još uvek zna moj glas.

GOLUBARNIK

Iza šupe je postojao golubarnik koji je već bio napola srušen. Deda ga je odbijao popraviti.

„Golubovi znaju put i bez kuće“, govorio je.

Jednog dana golubovi su nestali. Niko nije primetio kada tačno. Samo je vazduh postao uredniji. I prazniji. Posle nekoliko nedelja, na tavanu sam pronašao staru kutiju sa desetak požutelih fotografija. Na svakoj je bio isti golubarnik, ali na jednoj je pored njega stajao čovek kojeg nisam poznavao.

Na poleđini je dedinim rukopisom bilo napisano: „Ako se vrate, nemoj ih hraniti.“

Nisam znao šta to znači. Te noći čuo sam lupanje krila na krovu. Ujutro sam izašao pred kuću. Na ruševnom golubarniku sedeo je jedan beli golub. Na nozi je imao crvenu nit. Prišao sam mu. Nije odleteo. Tek tada sam shvatio da sam, sve vreme, čekao da se vrate golubovi, a nisam znao šta ću učiniti ako zaista dođu.

DEVOJKA SA ZELENIM KIŠOBRANOM

Video sam je samo jednom. Stajala je na tramvajskoj stanici i držala zeleni kišobran, iako nije padala kiša. Pogledala me je kao da me poznaje iz nečijeg sna. Nisam joj prišao.

Tramvaj je stigao. Ona je ušla. Kišobran je ostao zatvoren na klupi stanice.

I dalje ne znam da li je čekala kišu ili mene. Vratio sam se sutradan na istu stanicu. Kišobrana nije bilo. Na klupi je, međutim, stajala mala papirna koverta. Unutra je bila fotografija tramvajske stanice. Na fotografiji sam bio ja. Stajao sam upravo na mestu na kojem sam juče stajao. Na poleđini je pisalo samo: „Sledeći put nemoj zakasniti.“

Godinama sam pokušavao da utvrdim ko je napravio fotografiju. Nisam uspeo. Ponekad, kada pada kiša, prolazim tom stanicom. Ne čekam tramvaj. Čekam da se pojavi zeleni kišobran.

MIRIS KIŠE

Moj otac je tvrdio da se miris kiše ne nalazi u vazduhu, nego u zemlji. „Zato ga prvo osete oni koji stoje mirno“, rekao je. Nisam mu verovao. Sada, kad padne kiša, uvek prvo stanem. Ne znam da li nešto osećam ranije od drugih. Ali volim tu iluziju prednosti. Jednog leta, mnogo godina posle njegove smrti, došao sam u selo pred oluju. Zemlja je bila suva i ispucala. Stao sam nasred dvorišta i zatvorio oči. Osetio sam miris kiše. Ali kiša još nije padala. Tada sam iza sebe čuo očev glas: „Sad znaš.“

Okrenuo sam se. Naravno, nije bilo nikoga. Samo stara stolica na kojoj je nekada deda sedeo.

Prve kapi pale su nekoliko minuta kasnije. Od tada više nisam siguran da li čovek zaista može da oseti kišu pre nego što padne, ili se ponekad samoćom vraćamo ljudima koji su nas jednom naučili da čekamo.

FENJERI

U našem dvorištu visio je stari fenjer koji je svetleo slabije svake godine. Majka je govorila da se svetlost umara. Jedne zime fenjer se više nije upalio. Niko ga nije skinuo. Tako je ostao da visi kao uspomena na nešto što je nekada bilo dovoljno.

Godinama kasnije, kada se kuća spremala za prodaju, odlučio sam da ga skinem. Na unutrašnjoj strani fenjera pronašao sam urezano ime. Nije bilo ni očevo ni majčino. Bilo je moje. Ispod imena stajala je godina koja još nije bila došla. Odneo sam fenjer u sobu i dugo ga posmatrao. Nisam nikome rekao šta sam pronašao. Te noći, prvi put posle mnogo godina, fenjer se sam upalio. Svetlost je bila slaba, ali dovoljna da osvetli moje ime.

Ujutro sam odlučio da ne prodam kuću. Ne zato što sam poverovao fenjeru. Nego zato što sam se uplašio da možda još nisam stigao do godine koja je na njemu bila upisana.

KNJIGA SA LISTOM BREZE

U biblioteci sam našao knjigu u kojoj je bio osušen list breze. Nije bio zaboravljen slučajno. Bio je pažljivo ostavljen. Kao poruka bez reči. Zatvorio sam knjigu. I vratio je na policu.

Ali od tada svaka knjiga deluje kao da nešto skriva. A svaka šuma kao da nešto pamti. Posle nekoliko godina ponovo sam potražio istu knjigu. Nije je bilo. Bibliotekarka je proverila katalog i rekla da ta knjiga nikada nije postojala u fondu.

„Sigurno ste je pogrešno zapamtili“, rekla je.

Možda je bila u pravu. Ipak, kada sam izlazio iz biblioteke, na stepeništu sam pronašao osušen list breze. Na njemu je hemijskom olovkom bilo napisano: „Niste završili čitanje.“

Vratio sam se unutra. Biblioteka je bila prazna. Na stolu za kojim je sedela bibliotekarka sada je ležala knjiga. Ista ona. Otvorio sam je. Na mestu gde je ranije bio list breze sada je stajala fotografija mene kako držim tu knjigu u rukama. Fotografija je izgledala veoma staro. Na poleđini nije bilo ničega. Samo datum. Bio je to datum sutrašnjeg dana.