MILAN TODOROV: XXXXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Gozba vojnika

Ne znam ko je to rekao, ili ko je rekao prvi, možda Paund, ali mi se sviđa, a rekao je:

„U svakom razgovoru između ljudi postoji nešto religiozno“.

Dodao bih tome samo jednu rečenicu: I u svakom ćutanju.

Štaviše, ćutanje je može biti još svetije. Jer u ćutanju ima više života. On je još skriven, ali baš ta tajanstvena, sporedna poza, omogućava tom životu da se razvija kao plod zaboravljene voćke u dnu bašte, iza kuće.

Kaže se da čovek ćuti kad je očajan. Ali ćutanje je veće, jer ono može da bude gest kojim se dovodi u pitanje pozicija sudbine.

Gvardijan fra Mario se latio ćutanja verovatno, a beše svojevremeno, kako su mi pričali, sjajan pisac i govornik propovedi - iz samo jednog razloga. Više nije bio sposoban da izlazi na kraj sa svojim telom ali je žudeo da, pogotovo sada kada je rat počeo i kada su događaji svakodnevice sa sve krvavijim ljudskim iskustvima, premosti veliki jaz između prošlog velikog rata i njegove uloge u njemu i sadašnjeg, koji ga se, kako je mrmljao, ne tiče jer da je verovao u konkretno nikada ne bi, kako je jednom na misi ispustio, postao Božji sluga.

Glodur koji je uvek imao informacije iz policijskih krugova, dočuo je za poziv iz Argentine i u to osetljivo vreme znao šta to može da predstavlja.

Novinari su mogli da pomognu tajnim policijskim službama. Nikoga u to vreme nije zanimao prag naše osetljivosti.

Bio sam sa njim u obilasku ratišta. Oko podneva našli smo se u starom zamku na hrvatskoj teritoriji koji je sada služio kao terenska kasarna za paravojne jedinice, pod sumnjivim ili nikakvim kontrolama. Ponašali smo se kao da još postoji stari, koliko toliko, uređeni svet. Bilo je vreme ručka i u podrum zamka gde je bio postavljen dugi sto. Bilo je nečeg gotovo svečanog u tom stolu. Beli stolnjak bio je izvezen sitnim cvetovima, po ivicama su se ponavljali neki davno izmišljeni heraldički znaci, a između tanjira stajale su čaše različitih oblika, kao da su sakupljane po raznim kućama. Na sredini stola bile su velike činije sa supom, tanjiri sa pečenjem, krompirom i kiselim kupusom. Neko je doneo i hleb u platnenoj korpi, još topao, pa se para dizala iz njega kada bi ga neko prelomio rukama. Pomislio sam kako bi tako, možda, izgledala i cela naša istorija kada bi se jednog dana mogla raširiti na stolu: bela, svečana, izvezena, a preko nje rasporena harmonika. Vojnici su sedali bez ikakvog reda. Jedan je spustio automatsku pušku uza zid i seo kao da je došao na porodični ručak. Drugi je oružje držao između kolena. Treći ga je položio preko stola, pored tanjira. Niko nije obraćao pažnju na to.

Glodur je jeo polako. Nije mnogo govorio. Samo je povremeno pogledao prema vratima podruma, pa prema meni.

„Jedi“, rekao mi je tiho.

Uzeo sam komad hleba.

„Jedi.“

Uzeo sam i malo mesa.

Bilo je ukusno. To me je možda najviše uznemirilo.

Čovek može da jede dobar ručak i u trenutku kada bi trebalo da oseća samo gađenje. Telo ne poznaje istoriju. Ono traži svoje. Glad je ravnodušna prema smrti.

Počeo sam da se osećam prilično nelagodno, ali nalazio sam se u situaciji koju nisam sam izabrao i koju nisam tek tako mogao da napustim. Podrum je postao zagušljiv od mirisa alkohola, znoja, cigareta a zatim i hrane. U pozadini je treštala stara muzika: „Marširala, marširala kralja Petra garda“. Glodur je razvlačio usne u škrt osmeh. Pomislio sam da se i on oseća kao biblijski Jona, u utrobi velikog crnog kita.

Kad se pesma završila, glodur je glasno da svi čuju, pokazujući prstom na mene, bez vidljivog povoda pakosno, šegačeći se, rekao:

„Lepa srpska pesma. A, eto, njegova žena je Hrvatica.“

Bio sam skamenjen, kao da mi je nacrtao metu na čelu i podvukao crtu ispod naše prave istorije. Moj brak i moj život postali su javna stvar mimo moje volje u zoni prepunoj svih mogućih ljudskih, tačnije neljudskih, iskušenja.

Stariji visoki vojnik u ćumurastom maskirnom prsluku, onaj koji je sedeo sa moje desne strane, polako je pomerio šaku prema kundaku automatske puške i pružio mi je:

„Pucaj“, naredio mi je.

„Ne mogu“, rekoh.

„Pucaj kad ti kažem!“

„Ali…“ , pokušao sam da se izvučem. „U šta da pucam?“

„U tvog šefa, budalo!“

U podrumu se zaorio smeh.

„Šteta“, reče vojnik prislanjajući pušku uza zid i nastavi da srče vruću domaću supu.

U povratku, u službenom automobilu, beloj Mazdi 626, svi, uključujući i vozača, ćutali smo sve vreme kao posle nekog praznovanja čiju svrhu nismo više znali. Ćutanje je kao pepeo prekrilo put pred nama i celu zemlju i gradove i ljude u njima i stare crkve i nove, one koje se uporno, uprkos svemu, podižu. Zvuk izazvan pominjanjem moje žene i njene nacionalne pripadnosti i brigu koja mi je sa tim došla upareno, narušio je i inače slab sklad između nas dvoje.

Da li sam ga mrzeo zbog te podle i zlonamerne nikome potrebne denuncije koja je postala pretnja ne samo po naš brak nego i za naše živote?

To je za mene predstavljalo pobrkan mozaik kockica. Da li je želeo da me pokopa jednom zauvek?

Da li je bio nesvestan zla koje ga je mamilo da to kaže?

Najzad, to što je rekao bila je sušta istina.

Samo što istina ponekad ne liči na dobru nameru.

Mislio sam koliko će vode Dravom pored koje smo se vozili, pa zatim Dunavom, pored koga smo klizili zavaljeni u kruta ali udobna sedišta, još proteći a učenici će zevati na časovima istorije dok istinu ne otkriju u zavijutku koji liči na mozak anatomske lutke za studente medicine a u stvari predstavlja kameni ulaz u crne svodove podzemnih kanala.

Vozač je prvo mene dovezao do kuće a zatim glodura. Nismo se pozdravili na rastanku. Ja nisam mogao a on, čini mi se, nije želeo.

Nisam znao ko je ko u svemu ovome. Znam samo da je priča istinita i da je moja žena proplakala celu narednu noć kad sam joj ispričao šta se dogodilo.

U tome leži čitav smisao našeg službenog puta. U tome i još više, pomislih, kako će se sve to odražavati u ogledalima budućih vremena.

Argentina je bila daleka i u odnosu na našu sadašnju situaciju starina događaja u vezi sa njom još jedno teško breme vremena.

(nastaviće se)