MILAN TODOROV: XXXXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan
Todorov

XXXXXVII
POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE
BOGA“

Novčanice grobova

Gledao sam sitno crveno zrnevlje kojim je bio pokriven teren za tenis i to me je, sa nabujalim sentimentom žalosti, podsetilo da dugo nisam obišao prostor oko Ciglane, pa ni groblja iza nje.

Setio sam se, naravno, i porušenog krsta sa kipom Isusa Hrista.

Stajao je nekada na malom uzvišenju starog groblja, tamo gde su
zemlja i nebo najbliži, bar u očima onih koji odatle ispraćaju
svoje najmilije pokojnike. Kad bih razmišljao o svemu tome, uvek bih
dolazio do aforizma, kojima sam inače bezrazložno sklon, da je to
život u smrti.

Odavno nisam prolazio pored Ciglane i svega toga, jer sam, ostavši
bez automobila, sa jednom malom platom, na posao odlazio na suprotnu
stranu strmim stepeništem ka glavnoj ulici. Osim toga, u smeru
puta koji je vodio ka Ciglani bio je postavljen znak zabrane prolaza
i još jedan koji je označavao radove u toku.

Sada sam odlučio da malo prošetam i vidim dokle se stiglo sa
najavljenom izgradnjom crkvišta i šta je sa kućama i prostorom oko
stare Ciglane.

Išao sam poznatim putem kada sam naišao na ogradu od punog
metala sa fotografijama objekata koji će tu da budu izgrađeni.
Ispred ograde nalazio se dubok jarak koji je trebalo preskočiti i
naći se ispred nekakve poluvojne polucivilne portirnice koja je bila
obložena aluminijumom.

Prišao sam joj i kroz leptir-staklo upitao portira da li mogu da
uđem.

To je bilo nezamislivo. Kretati se sa ograničenjima.

„Kako se zovete?“, pitao me je preturajući po nekakvim
papirima koji su ležali na pultu ispred njega.

„Spiridon Todorov“, rekoh svoje pravo ime, iako su me svi
zvali jednostavno novinar Spiridon.

„Samo trenutak“, rekao je. „Žao mi je, ali vas nema na
spisku.“

„Zar je trebalo da budem na spisku?“, upitah zaprepašćen.

„Vi izgleda ne znate?“

„Šta?“

„Ovo je privatno gradilište i ulazak u unutrašnjost kompleksa
je zabranjen nepoznatim licima.“

Pogledao sam malo unaokolo. Sve je bilo prekriveno kamerama.

„Da li ste došli po nečijem pozivu?“, pitao me je portir. Bio
je invalid i to tek videh kada se uspravio da donese još neke
hartije. Kroz otvoren prozor video sam bagere koji ravnaju zemlju i
pripremaju je za izgradnju. 

Čovek iz obezbeđenja je izašao iz aluminijumske kabine,
duboko udahnuo i poveo me, držeći me čvrsto za mišicu desne ruke,
nekoliko metara u dubinu gradilišta.

„Ne smem više da vas pustim“, rekao je.

„Ko je investitor, brate rođeni?“, pokušah da ga umilostivim.

„Ne znam. Priča se neki iz CIA-e. Ne smem više da ti kažem, a
ni ovo ti nisam rekao.“

„Nisi“, rekoh. „Ne boj se.“

Osećao sam se loše dok sam se vraćao ka izlaznim vratima.
Mislio sam da je to od neredovne ishrane. Stalno sam bio ili u radiju
ili na terenu i jeo šta sam stigao. Počeo sam i da pijem. Nisam
imao novca, ali pio sam od dnevnica i sa drugarima iz redakcije. Sve
češće bih po povratku kući imao noćne grčeve u stomaku.

Rat se širio kao požar, kako to kažu izveštači.

Govorilo se da će nas NATO trupe napasti kopneno, a ne samo
bombama, kako su već uobičajili.

Rekao sam svojoj ženi da je vreme da spakujemo najnužnije stvari,
odnosno pasoše, novac i fotografije naše dece.

„Gde možemo da pobegnemo?“, pitala je.

„Nigde“, priznao sam joj.

Ona je zaplakala:

„Zar svakog koga sam volela ovde moram da napustim? Tatin i mamin
grob. Kao da su stare novčanice koje se mogu zameniti!“

(nastaviće se)