MILAN TODOROV: XXXXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Otvaranje arhive

 

Milan Todorov

XXXXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Otvaranje arhive

Bio sam prilično iznenađen činjenicom da se Jaroslav tako dobro snalazi, tim više kad sam u Lokalu saznao da je posle svega osam meseci stažiranja postavljen za zamenika glavnog i odgovornog arhivara radio stanice.

Funkcija zamenika je u radiju uvek bila nesumnjiv znak karijere. Zamenik nije samo čovek koji zamenjuje, nego je upravo obratno. Zamenik je prvi čovek od poverenja. On nadgleda onog koga zamenjuje i o tome obaveštava one koji su ga na to mesto i postavili. On je onaj koji nikada nije na prvom mestu, a ipak sve vidi. Onaj koji nikada ne potpisuje najvažnije odluke, a ipak odlučuje o sudbini onoga ko ih potpisuje. On je sila koja ne mora da se pokazuje, jer njena snaga upravo leži u tome što ostaje nevidljiva.

Ubrzo sam shvatio da Jaroslav nije postao zamenik zato što je bio najbolji u poslu. Bio je najbolji u nečem drugom. Znao je ne samo da čuva dokumenta, nego i da ona posebno zanimljiva za policiju i državnu bezbednost, izdvaja iz mase i kopira. Trebalo je sa njim biti oprezan.

Arhiv je, inače, bio idealno mesto za takvu vrstu ljudi. Sve je u njemu bilo mrtvo, a ipak je sve govorilo. Stare trake, magnetofonske kasete, snimci emisija, dnevnici dežurstava, zapisnici sa sednica, pisma slušalaca, čak i greške spikera koje su nekada izazivale podsmeh ili ljutnju; sve je bilo uredno složeno i sačuvano. Ništa nije smelo da nestane. Činilo mi se da je to osnovno pravilo arhiva.

Ali možda sam tada pogrešno razumeo. Možda arhiv nije čuvao samo ono što se dogodilo. Možda je čuvajući staro samo otvarao police za nova istraživanja krivice, pravde, zločina, kazne, oproštaja i kajanja.

Jaroslav mi je to prvi put pokazao sasvim slučajno. Bilo je kasno popodne. U zgradi radija već se gasila svetlost po kancelarijama, a iz hodnika su dopirali samo povremeni koraci. Ušao sam kod njega da nešto pitam i zatekao ga nad jednom žutom fasciklom. Nije me odmah primetio. Čitao je.

„Šta je to?“ upitao sam.

Podigao je glavu, gledao me nekoliko sekundi, a onda zatvorio fasciklu.

„Papir koje je kapetan ostavio pre odlaska iz samostana. Fra Mario nije želeo ni da ga pogleda.“

Jaroslav je neko vreme ćutao, zatim je otvorio fasciklu ponovo i izvukao požuteli list. Mirisao je na sasušene ruže. Ili tako nešto starinsko. A na vrhu je stajao pečat varaždinske župe. Godina 1948, Ispod njega ime: Krunoslav Bergović.

Ime je bilo precrtano. Ne jednom. Tri puta. Ispod njega neko je drugim mastilom upisao drugo ime. Ime Pal Aranjoš. Na dnu dokumenta nalazio se još jedan pečat. Katoličke župe negde pored Buenos Ajresa.

„Zašto je ime precrtano?“

„Ne znam.“

Još jednom sam pogledao imena.

Krunoslav Bergović precrtan– Pal Aranjoš. Varaždin. Buenos Ajres.

I između njih nešto što tada još nisam umeo da nazovem.

Uzeo sam list u ruke.

„Ko je upisao ovo drugo ime?“

Jaroslav je pogledao prema vratima i slegnuo ramenima.

„Utvrdiće se.“

Tada sam prvi put pomislio da arhiv možda nije mesto gde se prošlost čuva.

Možda je arhiv mesto gde prošlost čeka i da ono se ono što smo nazivali prošlošću nikada nije završilo.

A onda mi je kroz glavu prošlo nešto što mi je baš Jaroslav svojevremeno pomenuo, prijateljstvo fra Marija i varaždinskog župnika Krune i najzad nešto što sa Krunoslavom Bergovićem naizgled, samo naizgled, nije imalo nikakve veze.:Van der Berg.

Šta ako je otac Van der Berga upravo Krunoslav Bergović? Naravno, nezakoniti, možda i nepriznati, jer župnici ne smeju da stupaju u brak, ali to im ne smeta da imaju, tu i tamo, poneko dete.

Da li je Van der Berg slao ekipu za ratnu logistiku a pritom tražio ,osim puteva kojima je zlato izneto iz zemlje, sebe u ovom našem klupku i kakva je uloga Francuza iz Ciglane u svemu tome, osim, razume se, u planiranom preuzimanju dobre građevinske zone?

Toliko toga se odjednom našlo u čvorištu, a rat kao da nije postojao.

Izašao sam i seo na klupu u samom okrajku parka. Radio Lokal se nalazio baš tu između parka i crvenog teniskog terena na kome su mlade devojke u kratkim belim suknjicama živahno udarale žute lopte sa veselim uzvicima, ali tako strasno da su im se, pri svakom zamahu, dok se naginju da lopticu odbiju jako i precizno od žica crveno belih reketa, videle napuderisane oble stražnjice.

„Lagano, cure, samo lagano“, ponavljao je trener sa tribina i zatim usporenim, bolnim pokretom ustao sa platnene stolice da skloni sa terena mali kameni valjak koji se tu stvorio niotkuda.

(nastaviće se)