MILAN TODOROV: XXXXXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXXXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Krompirići

Nekako u to vreme u samostanu su odseli neki mladi ljudi predvođeni jednim sredovečnim uglađenim gospodinom koga su, prema svedočenju Jaroslavove majke oslovljavali jednostavno: kapetan. Sa sobom su doneli brdo nekakve tehničke opreme, radio prijemnika, antena, lokatora, mikrofona, skenera, rentgena i ko zna čega sve ne, ako je verovati Jaroslavu koji se u čitavu tu stvar uplitao maltene više nego ja. Međutim, jedno je bilo očigledno, tajanstveni gosti samostana nisu bili nikakvi redovnici, iskušenici, niti učenici franjevci. Rat je tada već bio počeo da se širi Balkanom kao požar kroz suvu travu. Nije se još znalo gde će stati, niti je iko više umeo da objasni zašto je počeo baš tamo gde je počeo.

Odlazeći na posao jednog jutra dok sam prelazio most ugledah u vodi, tik ispod prvog stuba mosta sa gradske strane nasuprot tvrđavi leš muškarca u civilnom odelu. Imao je svezane ruke i ležeo je potrbuške u plićaku, naduven, krvavog sakoa sa nogama bez cipela i te noge su treperile na talasima kao da su žive.

U radijskom klubu gde sam svratio na prvu kafu, pošto sam poranio na dežurstvo, zatekoh samo konobaricu Ružu i urednika dramskog programa. Doručkovao je suvu kifli u zalivao je kiselim mlekom.

Osećao sam potrebu da mu isričam šta sam upravo video.

Stavio je ruku oko mog vrata, privukao me sebi i zaplakao.

Bio je pola čoveka, toliko mršav da sam mslio da će se njegovo srce nabisti na rebro i da će on otploviti zauvek od nas kao crveno jedro na vetru.

U lokalu svratih do Jaroslava.
Imao je novosti. S obzirom na gvardijanovo sve lošije zdavstveno stanje pomagao je majci u samostanu i imao pristup svemu što se događa. Jednog jutra kapetan je sišao sa Jaroslavom u stari podrum ispod istočnog krila samostana. Jaroslav je kasnije pričao da su tamo imali neku spravu nalik televizoru, samo što se na njenom ekranu nije videlo ništa osim sivih i crnih mrlja.

„Šta traže?“, pitao sam ga.

„Ne znam.“

„ A šta misliš?“

„Nešto što je bilo davno i njima je, kanda, važno.“

To mi, naravno, nije mnogo pomoglo.

Tek posle nekoliko dana Jaroslav je počeo da primećuje da kapetan gotovo uopšte ne razgovara sa pomoćnicima. Razgovarao je samo sa gvardjanom fra Mrijem, koji je bio bolestan i uglavnom je sedeo kraj prozora. Jednom sam ih video kako razgovaraju vrlo tiho. Kapetan je iz džepa izvadio presavijenu fotografiju i pružio mu je.

Fratar je dugo gledao fotografiju.

Onda je odmahnuo glavom.

Kapetan je nešto rekao.

Fratar je ponovo odmahnuo glavom.

I tu se razgovor završio.

Nisam znao šta je bilo na fotografiji.

Kasnije sam saznao da je na njoj bio čovek po imenu Josip Berger, župnik varaždinske župe a kasnije nadbiskup pulske opatije.

Ime mi tada ništa nije značilo.

Van der Berg je, kako sam mnogo kasnije rekonstruisao, bio čovek koji se u priči pojavljivao mnogo pre nego što sam ga ja primetio. Holanđanin, mada nisam siguran da je to bilo njegovo pravo poreklo, ili samo jedno od porekla koja je tokom života imao. Govorio je nekoliko jezika, a navodno je znao i ponešto o starim religijama, arheologiji i vojnim tehnologijama. U ratu se pojavljivao tamo gde su se pojavljivali i novac, oružje i ljudi koji nisu želeli da im se zna ime.

Kapetan je očigledno radio za njega.

Ne kao vojnik.

Bar ne zvanično.

To sam shvatio tek mnogo kasnije, kada sam iz jednog razgovora slučajno saznao da su se njih dvojica upoznali mnogo godina ranije, u jednom evropskom gradu, na poslu koji je imao veze sa nestalim predmetima iz crkvenih riznica.

Ali tada još nisam znao ništa od toga.

Znao sam samo da kapetan svake noći dugo ostaje budan.

Sedao bi u praznoj samostanskoj trpezariji, ispred sebe stavljao neku kartu i dugo gledao u nju. Ponekad bi radio nešto sa radio-stanicom. Ponekad bi zapisivao brojeve. Jednom sam prošao pored njega i video da na papiru nema ni reči, samo nekoliko koordinata.

A ispod njih, sasvim sitnim slovima, bila je napisana jedna, tačnije dve rečenica:

„Stari gvardijan zna sve. Ali, odbija da sarađuje.“

A onda je jedne noći u samostan stigla poruka.

Bila je kratka.

Kapetan ju je pročitao dva puta, zatim pocepao papir i bacio ga u peć.

Jaroslav je uspeo da vidi samo poslednje rečenice na hrvatskom:

„ A ne može se stari tat izvuć tek tako ko djevica Marija. Pomagao je Paveliću svojedobno, a ustaški mu pokret to nikada neće zaboravit.“

Trebalo je pomoći fra Mariju, ma šta da je uradio u mladosti. Ali, kako, ako i dalje odbija da razgovara.

Nisam imao od koga da tražim savet.

Vratio sam se kući i otkrio da me žena čeka sa skromnom večerom: dve sardine, nekoliko sitno seckanih kuvanih krompirića i dva paradajza. Da stvar bude svečanija kupila je i bocu crnog vina.

Ponekad, samo ponekad rat staje kao skupljač starih stvari da bi od nekog nešto uzeo i zatim nastavi dalje.

zafvakog jutra u samostan su stizale nove priče, a svaka je bila strašnija od prethodne. Neko je video tenkove, neko izbeglice, neko mrtve, neko vojsku koja više nije znala kome pripada. U takvim vremenima čovek brzo nauči da ne pita previše.

Kapetan je, međutim, pitao.

I to ne o ratu.

Jednog jutra sišao je sa Jaroslavom u stari podrum ispod istočnog krila samostana. Jaroslav je kasnije pričao da su tamo imali neku spravu nalik televizoru, samo što se na njenom ekranu nije videlo ništa osim sivih i crnih mrlja.

— Šta traže? — pitao sam ga.

— Ne znam.

— A šta misliš?

— Nešto što je ispod zemlje.

To mi, naravno, nije mnogo pomoglo.

Tek posle nekoliko dana počeo sam da primećujem da kapetan gotovo uopšte ne razgovara sa redovnicima. Razgovarao je samo sa jednim starim fratrom koji je već nekoliko godina bio bolestan i uglavnom je sedeo kraj prozora. Jednom sam ih video kako razgovaraju vrlo tiho. Kapetan je iz džepa izvadio presavijenu fotografiju i pružio mu je.

Fratar je dugo gledao fotografiju.

Onda je odmahnuo glavom.

Kapetan je nešto rekao.

Fratar je ponovo odmahnuo glavom.

I tu se razgovor završio.

Nisam znao šta je bilo na fotografiji.

Kasnije sam saznao da je na njoj bio čovek po imenu Van der Berg.

Ime mi tada ništa nije značilo.

Van der Berg je, kako sam mnogo kasnije rekonstruisao, bio čovek koji se u priči pojavljivao mnogo pre nego što sam ga ja primetio. Holanđanin, mada nisam siguran da je to bilo njegovo pravo poreklo, ili samo jedno od porekla koja je tokom života imao. Govorio je nekoliko jezika, a navodno je znao i ponešto o starim religijama, arheologiji i vojnim tehnologijama. U ratu se pojavljivao tamo gde su se pojavljivali i novac, oružje i ljudi koji nisu želeli da im se zna ime.

Kapetan je nekada radio za njega.

Ne kao vojnik.

Bar ne zvanično.

To sam shvatio tek mnogo kasnije, kada sam iz jednog razgovora slučajno saznao da su se njih dvojica upoznali mnogo godina ranije, u jednom evropskom gradu, na poslu koji je imao veze sa nestalim predmetima iz crkvenih riznica.

Ali tada još nisam znao ništa od toga.

Znao sam samo da kapetan svake noći dugo ostaje budan.

Sedao bi u praznoj samostanskoj trpezariji, ispred sebe stavljao neku kartu i dugo gledao u nju. Ponekad bi radio nešto sa radio-stanicom. Ponekad bi zapisivao brojeve. Jednom sam prošao pored njega i video da na papiru nema ni reči, samo nekoliko koordinata.

A ispod njih, sasvim sitnim slovima, bila je napisana jedna rečenica:

On zna gde je.

Nisam znao ko je on.

Nisam znao ni šta je to.

A onda je jedne noći u samostan stigla poruka.

Bila je kratka.

Kapetan ju je pročitao dva puta, zatim pocepao papir i bacio ga u peć.

Jaroslav je uspeo da vidi samo poslednje dve reči.

Van der Berg.

Te noći oprema je iznesena iz podruma.

Prvi put mi je palo na pamet da možda nisu došli da nešto pronađu.

Možda su došli zato što su već znali gde se to nalazi.

I možda je čitava ona njihova potraga bila samo pokušaj da pronađu čoveka koji je to nešto čuvao.

Sledećeg jutra kapetan je nestao.

Sa njim su otišla dvojica mladića.

Ostala dvojica ostala su u samostanu.

Niko nije znao gde su otišli.