MILAN TODOROV: XXXXXXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXXXXII

POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Stvaran čovek

Ono što je bilo sasvim izvesno jeste to da nisam bio spreman na drastično promenjeni svet.

Počeo sam ponovo da se pripremam za diplomski ispit iz svetske književnosti. Posvetio sam se, naročito, Hemingveju. Tragao sam za njegovim malo poznatim novelama i zaboravljenim pričama grozničavo, kao da ću upravo u tim ravnim i sigurnim linijama teksta pronaći ključ i rešenje za situaciju u kojoj sam se zatekao.

Razbarušeni snažni Hemingvej  je lovio krupne marline u dubokim vodama ispod tvrđave Moro. To mi je delovalo čudnovato blisko, gotovo intimno, jer se dodirivalo sa mojim sopstvenim iskustvom i našom Tvrđavom. Tvrđava Moro je na slikama izgledala skoro isto kao ova naša nad Dunavom. Građena je čitava dva veka i dovršena početkom XVII stoleća — dakle, tačno vek pre ove Sebastoijanove, pod kojom sam odrastao i pod kojom sam sada tražio zaklon.

Uz zidine Moroa tekla je tamna, teška morska struja.

Gore, na brdu, u visinama — stajali su topovi, duboki rovovi i mračni ulazi u podzemne tunele; a dole, u podnožju, prostirala se slobodna, otvorena voda, jata sumračnih riba i ptice u neprekidnom letu.

Da li sam time bežao od ratne svakidašnjice i zloslutnog, potmulog šištanja NATO raketa? Jesam. Plašio sam se, besramno i duboko.

Ali, još više sam se plašio onoga što će uslediti ako sve to preživim.

Dok sam u noći slušao to šištanje kako preseca nebo negde visoko iznad grada, mislio sam na smrt. No, u tim mislima o nestanku bilo je nečeg neobično jednostavnog, gotovo čistog: smrt je imala jasan kraj, tačku iza koje nema pitanja. Nisam, međutim, imao pojma šta da radim sa životom koji je nastavljao da se tegli. Plašio sam se da ću se jednog sasvim običnog jutra probuditi, ustati i shvatiti da više nemam ni najmanju predstavu o tome ko sam.

Diploma mi je nezadrživo izmicala iz ruku, moj položaj u Lokalu nije postajao nimalo izvesniji, grad je iz dana u dan bivao sve tuđi i drugačiji, a moja žena je sedela kod kuće, bez posla, u tišini, čekajući da se bilo šta promeni. Nisam znao šta ona zapravo očekuje od mene. A još sam manje znao šta ja sam očekujem.

Ponekad bih, dok sam se u sumrak vraćao kući, usporio korak pred samim ulaznim vratima.

Tada bi me presecala misao: šta ako više nikome nisam potreban?

I odmah za njom, javljao bi se drugi, daleko teži i razorniji strah; strah da sam joj, uprkos svemu, i dalje potreban, a da ja u sebi više nemam baš ništa što bih mogao da joj dam.

To me je užasavalo više od same smrti.

Jer, čovek u ratu može jednostavno da pogine i da iza njega sve ostane čisto i jasno. Ali ako ostane živ, a iznutra se izdrobi i promeni toliko da ga više ne prepoznaju ni oni koji ga najdublje vole, počinje njegova prava, neprolazna nesreća?

Na moje sopstveno zaprepašćenje, u tim noćima počeo sam da osećam tešku, potmulu krivicu što sam još uvek živ i što nisam poginuo.

Jedne večeri zaboravio sam ključ od ulaznih vrata. Pipao sam po džepu, palio šibicu, ali ništa nisam nalazio. Moja žena je čekala, a onda izašla i veselo rekla:

„Šta, zar nigde nema svetla u ovom svetu?“

Privila se uz mene i svojim tankim prstima opipavala moje lice kao da želi da utvrdi moje nesređeno postojanje.

(nastaviće se)