MILAN TODOROV: XXXXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXXXVIII
POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE
BOGA“

Ikona bez slike

Pio sam sve više. Nije postojao razlog. Bar ja ga nisam nalazio. Povremeno bi mi misli gubile stabilnost. To mi se, uostalom, sviđalo. Mogao sam da budem svoj deda stric Spiridon, solunski ratnik i dobrovoljac, ili neko sasvim nebitan za moje poreklo.

Bio sam umoran od radija. Ta mala kutija u kojoj žive mali ljudi i govore nervirala me je zbog toga što stalno kaska za događajima. Da ne pominjem kako je na takozvanim košuljicama, koje su kao informacija o prilogu poput oklopa nosile ispisano vreme trajanja. Nikad više od dva ili tri minuta i desetak sekundi. U to je trebalo da stane sve ovo: moj život, rat, strah, neizvesnost…

Kažu da je to normalno, da tako i time završava stari i počinje novi vek sveta bez granica.

U Lokalu je najavljen dolazak ekipe bratske grčke radiodifuzije na čelu sa poznatim književnikom i prevodiocem Stefanosom Seratidisom iz Atine.

Bio je to značajan događaj u vreme kada smo zbog ratova bili sasvim odsečeni od kontakata sa svetom.

Znajući za moje daleko i mutno grčko poreklo, iako ja mislim da je reč o cincarskom, glodur me je odredio u ekipu koja je trebalo da Grke ugosti, ali i više od toga: da im pokaže da je rat u koji smo bili prisiljeni da uđemo stigao do tačke kada bi trebalo da se završi našom pobedom.

Ostvarili smo neke svoje ciljeve i možemo da uvučemo bajonete u ležišta na puščanim cevima.

Kada sam saznao za šta sam predodređen, osećao sam se kao prodavac parfema. Nikad nisi siguran da li prodaješ pravi ili izvetreni.

Grka sam vodio do malog grada V. K. i molio ga da se slika sa novim, našim gradonačelnikom ispod naše zastave, pred gradskom kućom sa starim, njihovim grbom.

Nije hteo ni za živu glavu.

Pitao sam ga zašto.

Pogledao je prvo mene, pa gradsku kuću.

„Ne mogu.“

„Zašto?“

„Zato što ne znam šta je bilo ispod te zastave.“

Pomislio sam da se šali.

Nije se šalio.

Prišao je zgradi i dugo gledao grb iznad ulaza. Kao da pokušava da pročita nešto što nije bilo napisano.

„Ovaj grb je stariji od ove države“, rekao je.

„Pa?“

„Ništa. Samo kažem.“

Gradonačelnik je već stajao spreman za fotografisanje. Na licu mu je bio onaj izraz koji sam viđao kod ljudi koji su naučili da budu važni tek kada im je vlast pala u ruke.

Stefanos se nije pomerao.

„Onda ništa od slike“, rekao sam.

„Neka bude bez slike.“

U prvom trenutku nisam razumeo zašto mu je to toliko važno. Naša pobeda je bila izvesna i njegovo fotografisanje na sada našoj teritoriji ne bi trebalo da bude ni u kom pogledu problematično. Ali, očigledno je imao neka duga saznanja.

Posle nekoliko čašica rakije u novinarskom klubu priznao mi je da je uputstvo da se tako ponaša dobio od grčke obaveštajne službe a ona je, znaš već, rekao je i nije završio rečenicu.

Znao sam da misli na CIA za Balkan i možda lično Van der Berga.

Sutradan sam njega i njegovu ekipu poveo do slikarskih galerija na staroj tvrđavi. Od dvadesetak koje su kao u ozidanom saću bile na njoj samo je jedna bila otvorena. Imao sam sreće. Bila je to radionica, a istovremeno i spavaonica mog poznanika iz redakcije lokalnih novina. Zbog neverovatne sličnosti sa legendom Divljeg zapada – a beše visok, krupan, snažan i plavook - zvali smo ga Dejvi Kroket. Bio je izvrstan slikar i dobar karikaturista čije su karikature rado objavljivali na naslovnim stranama lista ali se u poslednje vreme posvetio slikanju ikona u ulju na zategnutom platnu.

Stefanosu je zapao za oko akt lepe mlade crne žene koja je ležeći nauznak na nekakvoj tapaciranoj klupi pokazivala sve svoje obline.

„Ko je to? Vaša žena?“, upitao je slikara Dejvija..

„Ah, ne. Samo prijateljica, povremena prijateljica i povremeni model“, rekao je i pogledao me kao saučesnika, namignuvši mi značajno.

Bila je to Jasna u svom golom izdanju.

Dejvi mu je pri odlasku poklonio jednu malu ikonu koja je prikazivala Isusa u naručju Bogorodice opervažene belim biserima.

(nastaviće se)