MILAN TODOROV: XXXXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXXXX
POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE
BOGA“

Varanje čula

Ponekad, samo ponekad pomišljam da sve ovo o čemu kao novinar pišem pomalo kruto i dokumentaristički, a ne kao rasni romansijer koji ume da događaju da poetsku i istovremeno mitsku dimenziju. Ipak, nastavljam bez odmora.

Elem, kako je rat odmicao i smrt postajala sve bliža, u ljude kao da je ušao demon erotike, ako takav lik uopšte postoji. Za nekog je erotika, setih se slučajno, recimo film u kome đavo obljubljuje najčedniju devojku u selu. Za drugog je erotika sećanje na tango sa devojkom koja mu se dopadala jer je imala gola leđa i izrez na njima toliko dubok da su joj se videli krajevi crnih gaćica, ali sa belim pravougaonim najlon-listićem jer je devojka na brzinu obukla donji veš naopačke.

Jedan moj dobro uhranjeni prijatelj je mrzeo svoje telo i zato je birao devojke bele, mršave, tankih nogu i uskog vrata. Hoću da kažem kako je erotika uvek nešto što ide unatrag u naše najranije dane i sećanja koja ne pamtimo, nego se pojavljuju iznenada, obično u kriznim godinama, i biva izraz naše nejasne patnje koja nikad nije do kraja proživljena.

Postoji, naravno, i ime za to, ali mislim da je suviše kratko, a sve što je kratko, kako je rekao neko pre mene, jeste rep koji je sam đavo sakrio. To ime je, naravno, Eros. Nasuprot njemu stoji Tanatos, smrt, pa su ih ljudi odavno zamišljali kao dve sile koje se neprestano dodiruju. Čudna je to blizina: što je smrt prisutnija, život gotovo uvek postaje pohlepniji. Kao da telo, suočeno sa sopstvenim krajem, odjednom počne da traži sve ono što ga podseća da još traje: dodir, miris, toplotu, tuđe telo, pogled.

To verovatno ima svoje objašnjenje u nauci. Ja bih ga, ipak, nazvao varanjem čula. Piješ sok od maline u kome nema nijedne maline, ali ima sjajan, skoro pun ukus. Tako je možda i sa erotikom pred smrću: čula ti ne daju ono što jeste, nego ono što ti je potrebno da poveruješ da još jesi.

Andraš F., tonski snimatelj muzike, bio je zarobljen tim demonom.

Kod njega Eros nije izgledao kao suprotnost smrti. Više kao njen saučesnik. Što je rat više odnosio ljude oko njega, to je Andraš postajao osetljiviji na žensku blizinu. Kao da je u svakom živom telu odjednom video nešto prolazno, nešto što bi sutra moglo nestati. I baš zato je to za njega postajalo neodoljivo.

Imao je ženu, debeljuškastu i neupadljivu, koja je radila u istoj muzičkoj produkciji, sada već redakciji televizije Lokal. Bila je naizgled zapuštena i sasvim neprivlačna. Ne mogu da ukažem na razlog te pojave. Ako je demon koga narod s pravom zove đavo sakrio svoj rep, sasvim je izvesno da je neki deo repa sakrio i pod njenu dugu, metlasto raširenu suknju, ispod koje su virili rogovi njenih tankih nogu.

Andraš je sa njom imao dva sina, koji su rasli uz muziku. Muzika je bila magija trenutka kada ne znamo ko smo i gde smo.

Andraš F. je postao senka demona. Bolele su ga demonske rane. One su nevidljive. Ali postoje ti unutrašnji bolovi. Andraš je slutio da ga je demon uzeo pod svoje, uzjahao i oteo mu srce.

Tako da nije Andraš F., muzički tonac, voleo život zato što je bio lep. Voleo ga je zato što je zbog njega bilo potrebno preživeti strah.

Možda je tu i bila njegova zabluda. Smrt mu nije oduzela želju; dala joj je težinu. Svaki pogled mogao je biti poslednji, svaki dodir je nosio neku vrstu oproštaja, a svaka žena koju bi poželeo kao da je u sebi već nosila odsustvo. Nije više razlikovao želju od straha da će izgubiti ono što želi.

Eros ga je vukao prema ljudima, Tanatos ga je neprestano podsećao da ljudi nestaju.

A Andraš je, negde između tog dvojstva, pokušavao da ostane živ.

I zbog toga je Andraš jedne kasne noći napao spremačicu u hodniku ispred muzičkog studija. Hodnik je bio gotovo sasvim pust, samo je iz studija dopirao prigušen bas, jednoličan i tup, kao da neko iza zatvorenih vrata lupa pesnicom o zid. Žena je nosila kantu i krpu, a miris sredstva za čišćenje mešao se sa ustajalim vazduhom hodnika.

Prišao joj je bez reči. U prvi mah nije ni shvatila šta namerava. Kada ju je zgrabio, ispustila je kantu i voda se razlila po pločicama. Pokušala je da ga odgurne, ali je on bio mnogo snažniji. Žena je već bila u godinama i nije imala snage da se s njim dugo rve. Osetila je njegov težak dah i pritisak njegovih ruku, a onda je, u jednom trenutku, skupila svu snagu koju je imala i uspela da se istrgne.

Ostala je nekoliko sekundi naslonjena na zid, zadihana, raščupane kose i sa krpom još stegnutom u šaci. Andraš je stajao nekoliko koraka dalje, kao da se ništa naročito nije dogodilo.

Tada mu je rekla da je sačeka. Rekla je da mora do toaleta da se malo opere i sredi, jer je žena, a ne krmača.

Nije se vratila u hodnik u kome je još stajao skamenjeni Apolon, raskrečenih nogu, spuštenih pantalona u kariranim boksericama.

Posle je svima pričala šta joj se dogodilo. Nije prećutkivala ni Andraševo ime ni ono što je pokušao da joj uradi. Govorila je grlato o tom krajnjem užasu svake žene kao o nečemu što joj je ostalo na telu i onda kada je opasnost prošla a posle bi briznula u grcav plač.

A Andraš je, čini mi se, upravo tada pokazao koliko je daleko otišao njegov zanos fantazije. To više nije bila želja koja čoveka približava drugome, nego sila koja drugoga prestaje da vidi kao čoveka.

Događaj je ubrzo zasenilo novo bombardovanje antenskog stuba i istovremeno Master centra.

Najpre se začula ona duboka, udaljena tutnjava koju više niko nije morao da objašnjava. Zatim je usledio kratak predah, gotovo neprirodna tišina, a onda je nebo nad gradom zaparala svetlost.

Prvi udar pogodio je antenski stub.

Stub se zatresao celom svojom visinom, kao da ga je nešto nevidljivo uhvatilo za vrh i pokušalo da ga iščupa iz zemlje. U istom trenutku sa Master centra začuli su se staklo, metal i beton kako se rasprskavaju i ruše jedni preko drugih. Prozori su popucali gotovo istovremeno, a kroz hodnike je prošao tup udarni talas koji je oborio ono što je još stajalo na policama.

Drugi pogodak bio je bliži.

Ovoga puta nije bilo vremena da se čuje avion. Samo bljesak, pa udarac. Zidovi su zadrhtali. Negde u dubini zgrade nešto teško je palo, a zatim se oglasio alarm. Neko je viknuo da se svi sklone od prozora.

Iz pravca antenskog stuba dizao se gust dim. Povremeno bi se kroz njega ukazala metalna konstrukcija, iskrivljena i gotovo nestvarna. Kablovi su visili prema zemlji, neki još zategnuti, drugi već pokidani. Na trenutke su se videla mala varničenja, pa bi i ona nestala u dimu.

U Master centru nastala je pometnja. Ljudi su trčali niz hodnik ne znajući zapravo kuda beže. Neko je pokušavao da zatvori vrata, neko da pronađe telefon, neko je samo stajao uza zid i ćutao. Prašina je već bila svuda, po stolovima, po odeći, u kosi.

A onda je stigao i treći udar.

Posle njega više niko nije govorio o tome šta se dogodilo malopre. Sve što je do tada izgledalo važno odjednom je postalo beznačajno. Ostali su samo dim, sirene, razbijeno staklo i pitanje da li će sledeća bomba pasti još bliže.

Sutradan su došli predstavnici vlasti da se slikaju ispred ruševine.

Antenski stub je, videsmo ujutro, stajao, začudo, neoštećen, usamljen, kao bezgrešno začeće zločinačkog rata.

(NASTAVIĆE SE)