RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (18)

 

MALE PRIČE / 18 /

RATKO DANGUBIĆ

Dunje

Moja baka je držala dunje na ormanu. Tvrdila je da kuća bez njihovog mirisa liči na železničku čekaonicu. Nikada nisam razumeo tu vezu. Ali svake jeseni kupovala je po tri dunje. Ne dve. Ne četiri. Tri.

Posle njene smrti, orman je ostao prazan. Tek tada sam shvatio da nije čuvao odeću. Čuvao je jesen.

Jedne noći učinilo mi se da iz praznog ormana dopire miris dunja. Otvorio sam vrata, ali unutra nije bilo ničega osim mraka. Možda je baka sve vreme znala ono što ja nisam: da neke stvari ne ostavljamo u kući da bi ih sačuvali, nego da bi one sačuvale nas od prolaska vremena.

Stari bioskop

U našem gradu postojao je bioskop koji se zvao „Zvezda“. U njemu sam prvi put držao devojku za ruku. Film se više ne sećam. Ni ona se verovatno ne seća mene. Ali se sećam svetlosti projektora koja je prolazila kroz dim cigareta. Izgledalo je kao da se i sama svetlost polako seća nečega.

Danas je na tom mestu prodavnica nameštaja. Sofe su uredno poređane. Ali nijedna ne ume da projektuje uspomene.

Ponekad, kada prolazim pored izloga, vidim u staklu nešto nalik treperavoj filmskoj slici. Možda to nije odraz ulice, nego neki davno ugašeni film koji još traje u drugom vremenu. I pomislim da bioskop nije srušen — samo je promenio publiku, a mi više nemamo karte za projekciju sopstvenog života.

Lastavice

Moj otac je tvrdio da se lastavice vraćaju istim putem.

„Kako znaju?“, pitao sam.

„Pitaju nebo“, odgovorio je.

Otac nije bio pesnik. Bio je automehaničar. Možda je zato njegov odgovor delovao uverljivo. Kada je umro, lastavice su se vratile kao i svake godine. Nebo im, izgleda, ništa nije reklo. Ili im je reklo sve. Te godine jedna lastavica dugo je kružila iznad krova, kao da traži nešto što više nije tamo. Tada sam prvi put pomislio da možda ptice ne pronalaze put prema kući, nego prema odsustvu onih koji su iz kuće otišli.

Ako je nebo mapa, onda možda smrt nije kraj puta, već mesto sa kojeg se sve izgubljene stvari jednom vraćaju.

Gramofon

Tetka Olga je posedovala gramofon koji je škripao. Govorila je da dobra muzika mora malo da pati. Jedne večeri pustila je staru ploču. Pesma je prekidala. Gramofon je stenjao. Igla je preskakala. Tetka je zatvorila oči.

„Savršeno“, rekla je.

Tada sam mislio da je pomalo luda. Danas, kada čujem savršen zvuk, nešto mi nedostaje. Verovatno to škripanje.

Jednom sam pronašao tu ploču među starim stvarima i stavio je na novi gramofon. Pesma je počela bez ijedne greške, ali sam ipak čuo tiho škripanje između nota. Možda je to bio kvar, a možda glas vremena koje nas podseća da savršenstvo nikada nije potpuno bez pukotine kroz koju može da prođe prošlost.

Šah

Moj deda je igrao šah sam sa sobom. Pitao sam ga zašto.

„Zato što obojicu poznajem“, rekao je.

Nekada bi bela figura pobedila. Nekada crna. Ali deda se nikada nije ljutio na poraženog. Govorio je:

„I on se trudio.“

Kasnije sam upoznao mnogo ljudi. Malo njih je umelo da gubi tako dostojanstveno kao moj deda.

Posle njegove smrti pronašao sam šahovsku tablu na kojoj je partija ostala nedovršena. Nije bilo moguće utvrditi čiji je bio poslednji potez. Od tada ponekad pomerim jednu figuru, pa zastanem, čekajući da on odgovori.

Nikada se ne desi ništa. A ipak, ujutro, zateknem figuru pomerenu za jedno polje.

Devojka koja je mirisala na sneg

Upoznao sam je u decembru. Mirisala je na hladan vazduh i mandarinske kore. To, naravno, nije miris snega. Ali sećanje je često loš hemičar.

Šetali smo cele zime. A u proleće se rastali. Nije bilo svađe. Nije bilo razloga. Neke ljubavi odlaze kao sneg. Polako. I ostavljaju za sobom mnogo vode.

Godinama kasnije, tokom jednog neobično toplog decembarskog dana, ponovo sam osetio isti miris. Okrenuo sam se, ali ulica je bila prazna.

Možda ona nikada nije mirisala na sneg. Možda je sneg mirisao na nju — samo što sam to shvatio tek kada je više nije bilo. Od tada mi se čini da neke osobe ne odlaze iz našeg života, nego prelaze u stvari koje više ne umemo da imenujemo.

Mesečina

Moj stric je verovao da mesečina poboljšava ukus jabuka. Niko mu nije verovao. Čak ni on sam. Ali je svakog septembra ostavljao korpu jabuka na prozoru. Cele noći.

„Za svaki slučaj“, govorio je.

Posle njegove smrti nastavio sam to da radim. Ne zato što verujem u mesečinu. Nego zato što mi se čini nepristojnim da prekinem razgovor koji je neko drugi započeo.

Jedne noći primetio sam da je jedna jabuka u korpi bila načeta, mada prozor nije bio otvoren. Nisam je bacio. Sutradan je na njenoj kori ostao mali trag nalik slovu. Možda je bio slučajan. Ali sam od tada svake jeseni ostavljao korpu sa jednom jabukom više. Jer možda mesečina ne menja ukus jabuka. Možda samo omogućava mrtvima da na trenutak nastave razgovor sa živima — pod uslovom da ovi pristanu da ne postavljaju pitanja.