RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (25)

 

MALE PRIČE /25/

RATKO DANGUBIĆ

KOMŠIJA

Komšija me je pozdravio. Odgovorio sam gotovo automatski, onim kratkim klimanjem glave kojim ljudi potvrđuju da su se prepoznali, čak i kada nisu sigurni odakle. Nastavio sam ulicom nekoliko koraka, ali me je pozdrav pratio kao kamenčić u cipeli. Sasvim sitna nelagodnost koja, upravo zato što je sitna, ne prestaje. Zašto me je pozdravio?

Okrenuo sam se. Ulica je bila prazna. Vetar je pomerao lišće uz ivičnjak, a komšija je već otključavao svoju kapiju, kao da je upravo završio sasvim običan razgovor. To nije rešilo problem. Ako iza mene nije bilo nikoga, mogao je da pozdravi nekoga ko je već prošao. Ili nekoga ko tek dolazi. Ulica je, pomislio sam, možda mesto gde se ljudi ne sreću uvek u isto vreme. Možda se pozdravi kreću sporije od ljudi.

Sledećeg jutra požurio sam da ga preduhitrim.

„Dobro jutro.“

Nasmešio se ljubazno, gotovo sa olakšanjem.

„Dobro jutro.“

Bio je to osmeh čoveka koji je prihvatio tuđu pretpostavku. Ne čoveka koji me poznaje, nego čoveka koji smatra da bi trebalo da me poznaje. Od tada smo se redovno pozdravljali. Nikada nismo razgovarali duže od nekoliko sekundi. Vreme. Kiša. Vrućina. Radovi u ulici. Sitnice koje služe da potvrde kako između dve osobe postoji nešto što nije samo prolazak. Ali svaki put kada bih otišao nekoliko koraka dalje, pitao bih se isto. Da li smo upravo razgovarali zato što se poznajemo ili se poznajemo zato što razgovaramo?

Posle nekoliko meseci počeo sam da primećujem sitnice. Komšija je izlazio iz kuće gotovo u isto vreme kada i ja, ali nikada nisam uspeo da ga vidim kako izlazi. Samo bi već bio na stazi, kao da je kuća izbacila njegovu siluetu tek kada sam skrenuo pogled. Ponekad bih ga ugledao na kraju ulice. Posle minut ili dva sreo bih ga ponovo na početku iste ulice, kao da je između ta dva mesta postojao prolaz koji meni nije bio dostupan.

Nisam o tome govorio nikome. Ljudi vole jasne priče. Vole da čuju da je neko zaboravan, rasejan ili usamljen. Ne vole kada im kažete da je stvarnost počela da menja raspored.

Jednog popodneva zastao sam ispred njegove kapije. Ime na sandučetu bilo je izbledelo. Pokušao sam da pročitam slova, ali su se pretapala jedno u drugo. Kao da su godinama odustajala od toga da označavaju jednu osobu. Pozvonio sam. Niko nije otvorio. Komšinica iz susedne kuće zalivala je cveće.

„Izvinite“, rekao sam. „Znate li gde je komšija?“

Pogledala me je zbunjeno.

„Koji komšija?“

Pokazao sam na kuću. Ona se nasmejala.

„Ta kuća je prazna već nekoliko godina.“

Nisam odgovorio. Pogledao sam kapiju. Na njoj je visio isti stari katanac koji sam viđao svakoga dana, iako sam bio siguran da sam mnogo puta gledao kako ga otključava. Možda sam pogrešio kuću. Možda sam pogrešio ulicu. Možda sam pogrešio život u kojem se to dogodilo.

Sutradan sam izašao ranije. Stajao sam ispred svoje kapije skoro deset minuta. Ulica je bila prazna. Već sam hteo da se vratim unutra kada sam začuo poznati glas.

„Dobro jutro.“

Okrenuo sam se. Komšija je stajao nekoliko metara iza mene, kao da je oduvek bio tu. Ovoga puta nisam odgovorio odmah. Posmatrao sam ga pažljivije nego ikada. Lice mu nije bilo neobično. Nije bilo ni staro ni mlado. Bilo je upravo onakvo kakva su lica ljudi koje svakodnevno srećemo i zbog toga ih nikada zaista ne pogledamo. Nasmešio se. U tom osmehu nije bilo ničeg zagonetnog. Zagonetka sam bio ja. Odgovorio sam na pozdrav. Krenuli smo svako svojim putem. Posle nekoliko koraka obojica smo se istovremeno okrenuli. Ne da proverimo da li je onaj drugi još tu. Nego da proverimo da li smo i sami ostali na mestu sa kojeg smo krenuli. Nismo se više videli tog dana. Ali otada, svaki put kada prolazim ulicom, prvo se javim. Ne zato što očekujem odgovor. Već zato što nisam siguran da će ulica postojati ako je niko prvi ne pozdravi.

PRAŠINA

Obrisao sam prašinu sa police. Nije to bio veliki posao. Jedan pokret krpom, jedva minut vremena, i drvena površina ponovo je dobila onaj poznati sjaj koji ljudi povezuju s redom. Prašina je ostala na tkanini kao dokaz da je svet još uvek sastavljen od stvari koje se talože. Sutradan se vratila. To me nije iznenadilo. Prašina se uvek vraća. U tome je njena skromna upornost. Dok ljudi grade, premeštaju, popravljaju i planiraju, ona strpljivo radi svoj posao. Ne žuri. Zna da će sve jednoga dana pripasti njoj. Obrisao sam je pažljivije. Podigao sam knjige, stare fotografije, malu porcelansku figuricu psa kojoj je odavno bio odlomljen rep. Očistio sam i mesta koja niko ne vidi.

Sledećeg jutra prašina je ponovo bila tu. Ovoga puta nije izgledala isto. Naravno, nisam mogao biti siguran. Prašina nema lice. Nema oblik koji bi čovek mogao da zapamti. Ali imao sam utisak da se raspored sitnih čestica promenio, kao da je neko tokom noći ispisao novu, jedva vidljivu rečenicu. Počeo sam da je posmatram. Svako jutro donosila je nešto drugo. Na jednoj polici bila je svetlija nego prethodnog dana. Na drugoj tamnija. Ponekad bi se zadržala samo oko jedne knjige, kao da je upravo nju izabrala za privremeno prebivalište. Palo mi je na pamet da možda ne postoji jedna prašina. Možda svaka dolazi sa drugog mesta. Možda svaka nosi drugačiju istoriju. Jedna je možda nekada bila zid stare škole. Druga deo drveta koje je raslo pored reke. Treća pepeo pisma koje niko nije pročitao do kraja. Gledao sam sitne čestice na svetlosti i pokušavao da zamislim njihove puteve. Koliko je vetrova bilo potrebno da bi stigle baš do moje police? Koliko je kuća prošlo kroz njih? Koliko razgovora? Koliko smrti? Ljudi govore da se sve pretvara u prašinu. Ali niko ne pita šta prašina pamti. Prestao sam da brišem. Najpre na nekoliko dana. Zatim na nedelju. Na moje iznenađenje, soba nije izgledala zapušteno. Izgledala je mirnije. Kao da je neko utišao svet. Prašina je omekšala ivice predmeta. Knjige više nisu izgledale kao da čekaju da budu pročitane. Fotografije više nisu zahtevale da ih se neko seti. Sat na polici prestao je da izgleda kao sprava koja meri vreme. Ličio je na kamen koji je odavno zaboravio svoju svrhu. Počeo sam da primećujem još nešto. Na mestima koja nisam dirao, predmeti su menjali raspored gotovo neprimetno. Ne toliko da bih mogao da tvrdim kako su se pomerili. Ali dovoljno da više nisam bio siguran da ih se sećam ispravno. Jedne večeri našao sam knjigu na levoj strani police, iako sam bio uveren da je godinama stajala na desnoj. Fotografija roditelja bila je blago nagnuta. Porcelanski pas gledao je prema prozoru. Možda je tako oduvek bilo. Možda čovek pamti raspored stvari samo dok ih svakodnevno ispravlja. Jednog popodneva došao mi je prijatelj. Razgovarali smo dugo. U jednom trenutku prešao je prstom preko police. Na jagodici mu je ostao tanak siv trag. Nasmejao se.

— Trebalo bi malo da počistiš.

Pogledao sam prašinu. Prvi put mi se učinilo da nije na predmetima. Nego između njih. Popunjavala je razmake koje su ljudi ostavili svojim odlascima. Činila je da stvari ne budu sasvim same. Nisam mu odgovorio. Kako objasniti nekome da nečiji trag ne mora biti prljavština? Te večeri otvorio sam prozor. Očekivao sam da će vetar odneti prašinu. Dogodilo se suprotno. Sunčevi zraci koji su ulazili pod kosim uglom učinili su je vidljivijom nego ikada. Milioni sitnih čestica plutali su kroz sobu, nečujno, dostojanstveno, kao da izvode spor ples koji traje otkad postoji vazduh. Tada sam shvatio da prašina nikada nije mirovala. Mirovali smo mi. Samo je naše oko bilo presporo da vidi njeno putovanje. Od tada više ne brišem police onoliko često. Ne iz lenjosti. Iz poštovanja. Ponekad čovek treba da ostavi mesta onome što se polako vraća. Jer možda se ne taloži prašina na stvarima. Možda se na nama, iz dana u dan, taloži vreme. A prašina je jedino što to ume da vidi.

PAS KOJI JE ZNAO

Pas iz susedstva svakoga jutra zastajao je ispred moje kapije. Nije lajao. Nije mahao repom. Nije tražio hranu niti pogled. Samo bi zastao, podigao glavu i nekoliko trenutaka gledao u kuću. Zatim bi mirno nastavio ulicom, istim korakom kojim je i došao, kao da je upravo završio posao koji niko drugi nije umeo da obavi.

Prvih dana nisam tome pridavao značaj. Psi imaju svoje navike. Ljudi ih nazivaju instinktima onda kada ne uspeju da ih objasne. Ali navika je postala tačnija od sata. Dolazio je u isto vreme. Nikada minut ranije. Nikada minut kasnije. Počeo sam da ga čekam. Jednog jutra otvorio sam kapiju pre nego što je stigao. Pomislio sam da će ući u dvorište. Nije.

Zaustavio se tačno na mestu gde je kapija trebalo da bude. Pogledao je kroz otvor kao da još uvek vidi ogradu koja je nestala. Zatim je pogledao mene. U njegovim očima nije bilo ni radoznalosti ni straha. Bio je to pogled nekoga ko proverava da li je svet ostao na svom mestu. Tek tada je produžio. Sutradan sam krenuo za njim. Nisam imao plan. Samo me je zanimalo zašto svaka kapija u ulici zaslužuje isti, kratki zastoj.

Pas je prolazio od kuće do kuće. Ispred svake bi zastao. Negde bi ostao sekundu. Negde dve. Negde bi samo nakratko spustio njušku prema zemlji, kao da sluša nešto što dolazi ispod temelja. Nijednom nije zalajao. Ljudi su izlazili na posao, deca u školu, automobili su prolazili, bicikli zveckali niz ulicu. Niko nije obraćao pažnju na psa. Činilo se da jedino meni njegovo ponašanje izgleda neobično. Na kraju ulice sedeo je stari poštar, već penzionisan, čovek koji je godinama nastavljao da svakog jutra izlazi na istu klupu, iako više nije imao kome da deli pisma.

Seo sam pored njega. Pokazao sam na psa.

— Da li ste primetili da svakoga dana zastaje ispred svih kapija?

Starac nije odmah odgovorio. Posmatrao je psa kao nekoga koga odavno poznaje.

— Naravno.

— Zašto to radi?

Slegnuo je ramenima.

— Nekada su psi čuvali kuće.

— I danas ih čuvaju.

— Ne.

Odmahnuo je glavom.

— Danas čuvaju ljude. Nekada su čuvali kuće.

Nisam razumeo razliku. Kao da je primetio moju zbunjenost, nastavio je tiše.

— Kuće se lako izgube. Ljudi to ne primete. Nastave da žive u njima, a da kuće više nisu iste. Nasmešio se.

— Psi to prvi osete.

Te reči nisam mogao da zaboravim. Počeo sam da posmatram svoju kuću. Vrata. Prozore. Stepenice. Pukotinu u zidu koja je iz godine u godinu ličila na reku na staroj geografskoj karti. Zapitao sam se kada kuća prestaje da bude kuća. Da li onda kada ostane prazna? Ili mnogo ranije, kada iz nje nestane poslednji razgovor koji je neko želeo da zapamti?

Jednog jutra pas nije došao. Čekao sam. Pet minuta. Deset. Pola sata. Ulica je bila neobično tiha. Čak su i ptice pevale nekako opreznije, kao da nisu sigurne da li je dozvoljeno započeti dan. Tog jutra kuća je izgledala drugačije. Nije se promenio nijedan zid. Ni krov. Ni boja fasade.

Ali dok sam stavljao ključ u bravu, učinilo mi se da vrata oklevaju da se otvore. Kao da više nisu sasvim sigurna kome pripadaju. Prošao sam kroz hodnik. Poznati predmeti bili su na svojim mestima. Ipak, nešto je nedostajalo. Ne stvar. Nego potvrda. Kao da je svakoga jutra pas svojim kratkim zastankom govorio kući da i dalje postoji. Bez tog pogleda, zidovi su morali sami da se sete ko su. Sutradan se ponovo pojavio. Prišao je kapiji. Zastao. Pogledao kuću. Ovoga puta pogledao je i mene. Na trenutak mi se učinilo da je klimnuo glavom. Tek sasvim neprimetno. Kao zanatlija koji je pregledao most i ustanovio da još može da izdrži jednu zimu. Nastavio je dalje. Gledao sam za njim sve dok nije nestao iza ugla. Od tada ga više ne doživljavam kao psa koji obilazi ulicu. Mislim da svako naselje ima po jednog takvog čuvara. Samo ga ljudi retko primete. Mi verujemo da kuće opstaju zahvaljujući ciglama, betonu i krovovima. Možda opstaju zahvaljujući nečijem kratkom pogledu, koji ih svakoga jutra podseti da još imaju razlog da stoje. A možda pas nije proveravao kuće. Možda je proveravao nas. Da li smo se, dok smo spavali, vratili u svoje živote. I da li još uvek umemo da prepoznamo dom kada otvorimo vrata.

 

SAT

Sat u kuhinji kasnio je četiri minuta. Nisam ga popravljao. Mogao sam to da učinim za manje od jednog minuta. Dovoljno je bilo da pomerim kazaljke unapred. Ali svaki put kada bih pružio ruku prema njemu, učinilo bi mi se da mu time oduzimam nešto što je godinama pažljivo gradio.

Njegovo kašnjenje. U stanu je bilo mnogo satova. Onaj u dnevnoj sobi bio je tačan. Ručni sat bio je usklađen sa telefonom. Telefon sa satelitima. Sateliti sa nečim što ljudi nazivaju univerzalnim vremenom, kao da postoji vreme koje je isto za svakoga. Jedino je kuhinjski sat odbijao da učestvuje u tom dogovoru. Kasnio je četiri minuta. Ne tri. Ne pet. Uvek četiri. Počeo sam da mu verujem. Ne više nego ostalim satovima. Drugačije. Kada bih negde zakasnio, prvo bih pogledao njega. Na njemu još nisam kasnio. Na njemu je sastanak tek trebalo da počne. Na njemu je autobus još stajao na stanici. Na njemu je prijatelj još čekao.

Ta četiri minuta nisu menjala svet. Menjala su mene. Počeo sam češće da ulazim u kuhinju. Ne zato što sam bio gladan. Nego zato što je tamo vreme bilo blaže. Dnevna soba bila je mesto obaveza. Radna soba mesto rokova. Spavaća soba mesto nesanice. Samo je kuhinja dopuštala mogućnost da čovek još nije zakasnio u sopstveni život.

Jednog popodneva došao mi je električar da pregleda instalacije. Pogledao je sat.

— Kasni vam.

— Znam.

— Da ga podesim?

— Nemojte.

Nasmejao se.

— Čudni ste vi književnici.

Nisam ga ispravio. Bilo je jednostavnije da pomisli kako je to ekscentričnost nego da pokušam da objasnim da se čovek ponekad veže za grešku više nego za ispravnost. Greška ostavlja prostor. Tačnost ga zatvara. Posle njegovog odlaska dugo sam gledao sat. Prvi put sam primetio da ne kasni ravnomerno. Kazaljke su se kretale pravilno. Ali između dva otkucaja postojala je jedva primetna neodlučnost. Kao da sat pre svakog sledećeg trenutka razmisli da li vredi nastaviti. Nekoliko dana kasnije nestala je struja. Svi električni uređaji utihnuli su odjednom. Telefon se ugasio. Mikrotalasna pećnica. Ruter. Čak je i tišina zvučala drugačije. Samo je kuhinjski sat nastavio da radi. Njegovo tiho kucanje odjednom je ispunilo ceo stan. Nikada ranije nisam shvatio koliko jedan jedini sat može biti glasan kada svi ostali zaćute.

Seo sam za sto. Slušao sam. Tik. Pauza. Tik. Pauza. Nije merio vreme. Merio je strpljenje. Tada sam se setio dede.I on je imao sat koji je kasnio. Govorio je da svaki dom mora imati jedno mesto gde vreme nije sasvim poslušno.

„Ako ga svuda zarobiš", rekao mi je jednom, „jednoga dana nećeš imati gde da pobegneš."

Tada sam mislio da govori o starim mehanizmima. Sada više nisam bio siguran. Možda je govorio o ljudima. Možda čovek ne stari zato što prolaze godine. Možda stari onda kada više nigde nema nekoliko slobodnih minuta u kojima može da bude neko drugi. Jednog jutra sat je stao. Kazaljke su ostale na sedam i dvadeset tri. U kuhinji je nastala neobična praznina. Nisam odmah promenio bateriju. Tri dana sat je ćutao.

U ta tri dana shvatio sam koliko sam navikao da postoji jedno mesto u kući gde vreme nije potpuno sigurno u sebe. Četvrtog dana kupio sam novu bateriju. Otvorio sam kućište. Izvadio staru.Stavio novu.Kazaljke su zadrhtale. Krenule. Pogledao sam tačno vreme.Mogao sam da ga namestim. Ruka mi je ostala u vazduhu. Zatim sam pažljivo pomerio kazaljke.

Ne na tačno vreme. Nego četiri minuta unazad. Sat je ponovo kasnio. Gotovo sam mogao da osetim kako je kuhinja odahnula. Od tada više nikome ne objašnjavam zašto taj sat nije tačan. Neki ljudi misle da je pokvaren. Neki da sam zaboravan. Neki da sam lenj. Možda su svi u pravu. A možda svaki dom treba da sačuva jedno malo kašnjenje.

Ne da bi pobegao od vremena. Nego da bi se povremeno setio da vreme nije jedino što određuje kada nešto zaista počinje.

PISMO

Pismo je stiglo u utorak. Poštansko sanduče bilo je gotovo prazno. Jedan račun, reklamni letak i koverta bez pošiljaoca. Nije imala marku. Nije imala pečat pošte. Kao da nije putovala nijednim putem kojim pisma inače putuju. Na prednjoj strani bilo je ispisano samo moje ime. Bez adrese. Bez grada. Bez ičega što bi objasnilo kako je pronašlo baš mene. Doneo sam ga u stan i dugo ga nisam otvarao.

Pisma imaju svoje vreme. Neka traže da budu pročitana odmah, druga kao da čekaju da se čovek malo promeni pre nego što ih razume. Ovo je ćutalo. Otvorio sam kovertu pažljivo, da ne pocepam papir. Unutra je bio jedan list. Potpuno prazan.Okrenuo sam ga prema svetlosti. Ništa. Prineo sam ga prozoru. Ništa. Prešao prstima preko papira, očekujući da osetim utisnuta slova. Ništa. Ipak, nisam mogao da ga odložim. Seo sam za sto i gledao u belinu. Posle nekoliko minuta učinilo mi se da prazan list nije odsustvo poruke. Bio je poruka kojoj još nisam dorastao.

Sledećih dana vraćao sam mu se. Ujutru, uz kafu. Uveče, pre spavanja. Papir se nije menjao. Menjao sam se ja. Jednoga dana učinilo mi se da praznina podseća na sneg. Drugoga na maglu. Trećega na zid sveže okrečene sobe u kojoj se još niko nije uselio. Počeo sam da razmišljam o svim pismima koja nikada nisam napisao. O odgovorima koje sam odlagao dok više nisu imali kome da budu poslati. O rečenicama koje sam u razgovorima prećutao, verujući da će se same nekako razumeti. Možda nijedna izgovorena reč ne nestaje. Možda se sve neizgovorene skupljaju na jednom mestu. I od njih se prave prazni listovi papira.

Jednog popodneva odneo sam pismo starom knjižaru kod koga sam povremeno kupovao knjige. Pružio sam mu kovertu. Pogledao ju je. Izvadio papir. Nasmešio se.

— Lep rukopis.

Zbunio sam se.

— Ali nema ničega.

Pogledao me je preko naočara.

— Ne za vas.

Vratio mi je papir. Na njemu je i dalje bila samo belina.

— Šta ste vi videli?

Slegnuo je ramenima.

— Da sam vam rekao, više ne biste mogli.

Nisam insistirao. Neke odgovore čovek izgubi onog trenutka kada ih čuje. Te večeri pokušao sam da napišem odgovor. Otvorio sam svesku. Napisao sam: "Primio sam vaše pismo." Zastao sam. Kome? Kako odgovoriti nekome ko nije ostavio ni ime ni trag? Pocepao sam list. Sutradan sam pokušao ponovo. Ovoga puta napisao sam mnogo više. Govorio sam o stvarima koje nikada nikome nisam rekao. O ocu. O jednoj ljubavi koja se završila pre nego što je zaista počela. O gradu koji više ne umem da pronađem, iako sam u njemu proveo detinjstvo.

Kada sam završio, pročitao sam sve od početka. A onda sam shvatio da nijedna rečenica nije odgovor na prazan papir. Pocepao sam i taj list. Narednih dana nisam više pokušavao. Prazno pismo stajalo je u fioci radnog stola. Ponekad bih je otvorio samo da proverim da li je još tu. Jednog jutra učinilo mi se da papir nije sasvim beo. Ne zato što se na njemu pojavilo nešto. Nego zato što sam prvi put primetio njegove sitne nepravilnosti. Vlakna. Nabor nastao pri presavijanju. Jedva vidljivu senku koju pravi svetlost. Pomislio sam kako praznina nikada nije potpuno prazna. Uvek u sebi čuva mogućnost da postane nešto. Možda je zato toliko plaši ljude. Godinu dana kasnije pronašao sam istu kovertu dok sam sređivao fioke. Otvorio sam je. Papir je i dalje bio beo. Ali više nisam osećao potrebu da ga pročitam. Shvatio sam da sam odgovor već poslao. Ne poštom. Nego načinom na koji sam u međuvremenu počeo da živim. Neke poruke ne traže rečenice. Traže vreme.

Od tada, kad god pronađem prazan list papira, ne žurim da ga ispunim. Ostavim ga neko vreme na stolu. Možda će neko pomisliti da na njemu nema ničega. Ja više nisam siguran. Možda svako pismo počinje upravo tamo gde prestane potreba da se nešto napiše. A možda najtačnije odgovore nikada ne pošaljemo. Samo ih, neprimetno, provedemo kroz sopstveni život.

STRANAC

U prodavnici sam sreo čoveka za koga sam bio siguran da ga poznajem. Nije me na to navelo njegovo lice. Lica varaju. Menjaju se sporije nego što ljudi misle, ali dovoljno brzo da ih pamćenje uvek malo dotera. Ono što me je zaustavilo bio je način na koji je stajao ispred police sa hlebom, kao da ne bira između vekni nego između prošlosti koje su mogle da mu pripadnu. Pogledao me je. Nasmešio sam se. Uzvratio je osmeh bez oklevanja. Bio je to osmeh koji se ne poklanja nepoznatima. Prišao sam korak bliže. Bio sam gotovo siguran da ćemo se rukovati. Ali nijedan od nas nije napravio taj poslednji pokret. Stajali smo nekoliko trenutaka u neobičnoj tišini, kao dvojica ljudi koji pokušavaju da pronađu zajedničku uspomenu, a nalaze samo njenu senku.

— Izvinite... — rekao sam.

Istog trenutka i on je izgovorio:

— Izvinite...

Nasmejali smo se. Bilo je lakše smejati se nego priznati da ne znamo zašto se osmehujemo.

— Mislio sam da vas poznajem.

Klimnuo je glavom.

— I ja sam mislio isto.

Nastupila je kratka tišina. Nijedan od nas nije pitao ime. Ime bi sve pokvarilo. Ako ga znam, znači da sam ga zaboravio. Ako ga ne znam, znači da se nikada nismo sreli. A postojala je i treća mogućnost. Da smo se sreli na mestu gde imena nisu bila potrebna. Razdvojili smo se. Ja sam krenuo prema kasi. On prema izlazu. Ali gotovo istovremeno obojica smo se okrenuli. Naš pogled se ponovo sreo. Ovoga puta nije bilo osmeha. Samo pitanje. Ne ko je on. Nego ko sam bio ja dok sam bio uveren da ga poznajem. Te večeri nisam mogao da zaspim. Pokušavao sam da se setim. Škola? Vojska? Posao? Komšiluk? Lice nije pripadalo nijednom od tih mesta. Ipak, osećaj bliskosti bio je stvarniji od mnogih poznanstava koja sam godinama održavao. Sledećih dana počeo sam da ga viđam. Ne često. Ali dovoljno često da slučajnost postane sumnjiva. Na autobuskoj stanici. U biblioteci. Jednom na groblju. Nijednom nismo razgovarali. Samo bismo klimnuli glavom, kao ljudi koji dele tajnu koju nijedan od njih ne ume da objasni. Počeo sam da obraćam pažnju i na druge prolaznike. Iznenadilo me koliko se često pogled dve osobe zadrži delić sekunde duže nego što je potrebno. Koliko puta neko gotovo podigne ruku da mahne, pa odustane. Koliko ljudi, prolazeći jedni pored drugih, nakratko poprime izraz prepoznavanja, da bi ga odmah zatim zamenili ravnodušnošću. Možda se svet sastoji od neostvarenih poznanstava. Možda svakoga dana sretnemo desetine ljudi koje bismo mogli voleti, razumeti ili mrzeti, ali nam nedostaje samo jedna rečenica da to saznamo.

Jednog kišnog popodneva ponovo sam ga sreo. Ovoga puta nije bilo nikoga oko nas. Stajali smo pod istim nadstrešnicom. Kiša je padala ravnomerno, kao da briše razliku između ulice i neba. On je prvi progovorio.

— Da li vam se nekada učini da ljudi nisu stranci?

Pogledao sam ga.

— Često.

— Meni se čini da smo svi nekada već razgovarali.

— Gde?

Nasmešio se.

— To pokušavam da se setim.

Posle toga više nije rekao ništa. Ni ja. Ćutanje je ponekad iskrenije od razgovora. Kada je kiša stala, krenuo je niz ulicu. Pratio sam ga pogledom. Na uglu je zastao. Okrenuo se. Podigao ruku. Ne u znak pozdrava. Više kao čovek koji potvrđuje da je nešto završeno.

Nikada ga više nisam video. Ponekad pomislim da je umro. Ponekad da se odselio. Ponekad da nikada nije ni postojao izvan onih nekoliko susreta. Ali svaki put kada u prolazu sretnem nepoznato lice koje mi se učini bliskim, više ne skrećem pogled. Klimnem glavom. Nekada dobijem odgovor. Nekada ne. To više nije važno. Jer sam s vremenom počeo da verujem kako se ljudi ne upoznaju onoga dana kada razmene imena. Niti onoga dana kada prvi put razgovaraju. Možda se upoznaju mnogo ranije, na mestu koje pamćenje ne ume da sačuva. A čitav život koji posle toga provedu jeste samo spor pokušaj da se sete odakle se, zapravo, već poznaju.