VLADIMIR TOMIĆ: O ROMANU "ŽICA ZA PSA" M. TODOROVA

Књиге, меци и једна дуга жица

О роману „Жица за пса” Милана Тодорова

У библиотеци Милана Тодорова књиге стоје надомак стрелишта. У једној згради човек покушава да разуме свет читајући о њему, у другој вежбају како се погађа мета. Између тих двају послова налази се двориште, понеки прозор и врло мало сигурности. 

Тај распоред простора у роману „Жица за пса” говори о његовом свету више него што би могао иједан накнадно дописан историјски коментар. Пуцњи допиру до читаонице, а књиге немају чиме да узврате. Остаје им оно што су одувек имале: речи, памћење, заблуде и људе који у њима покушавају да пронађу оправдање за сопствени живот.

Роман почиње гласовима Борхеса, Ека и Киша. Први замишља рај као библиотеку, други је види као сведочанство истине и заблуде, а трећи подсећа на судбину свега што није записано.

Тодоров прихвата сва три исказа, али их одмах излаже прилично грубом испитивању. Његова књижница мирише на прашину, устајалу колоњску воду, зној и јефтино вино. У њој се одржавају књижевне вечери, крију љубавници, чувају неуредне бележнице и негују идеје које мало коме помажу да преживи дан. Та књижница није свето место. Управо зато вреди размишљати о томе зашто је њеним становницима толико потребна.

У средишту књиге налази се Далибор Шамс, библиотека ркоји би, да је свет уређен по његовој мери, вероватно био угледан грађанин и помало заморан говорник на културним свечаностима. У свету у којем заиста живи, он је наследник компромитоване породичне историје, човек којем је држава одредила с ким ће делити кућу, и муж чија се свакодневица састоји од страха, одлагања и ситних понижења. Стамбени спор са берберином Јовом Црвеним почиње као питање

власништва, а прераста у борбу око права да човек уопште каже: ово је моје. Тодоров ту историју не представља великим датумима и свечаним паролама. Она се види по туђим четкицама за зубе на умиваонику, непознатим теглама у шпајзу и столици која гребе породични под. 

Шамс, међутим, није невини представник неког лепшег, изгубљеног времена. Његове предрасуде, еротоманија, кукавичлук и спремност да стварност прилагоди ономе што му одговара стално подривају наше сажаљење. Човек који говори о узвишености уметности уме да буде ситничав, ласциван, сујетан и окрутан у својим проценама жена. Истовремено је способан за нежност и очајничку потребу да некоме учини добро. У тој недоследности налази се животност лика. Тодоров му не подиже споменик. Пушта га да говори довољно дуго да сам открије колико је несигуран у оно што проповеда. 

Његова црвена бележница посебно је занимљива. У њој Леонардо, Модиљани, Гоген, Ван Гог, Мунк, Селимовић, Вајлд и други улазе у једну прилично необичну, личну историју уметности. Шамс о њима пише као неко ко упорнo тражи претходнике сопствене муке. Из туђих слика и биографија извлачи доказе за своје страхове, еротске фантазије и поразе. Притом без много стида дописује оно што не зна. Једна Ван Гогова слика, када је приповедач провери, показује се другачијом од призора који је библиотекар тако самоуверено описивао. Та епизода мења наше читање његових бележака: ерудиција је овде често прерушена аутобиографија, а тумачење уметности начин да човек умакне непријатном разговору са самим собом.

Зато ваља бити опрезан и са приповедачем. Он у библиотеку улази као члан број 667, одмах иза за Шамса злослутни 666. Добија задатак да се осмехне пред старим фотоапаратом, као да од његове фотографије зависи почетак једног бољег времена. Временом преузима библиотекарев посао, улази у његов интимни круг, слуша исповести и наслеђује бележнице. Читаоцу, међутим, не предаје уредан досије o

туђем животу. Његова сећања су испресецана туђим речима, претпоставкама, накнадним увидима и епизодама које нико више не може поуздано проверити. Сведок је овде превише умешан у догађаје да би имао право на последњу реч.

Нера додатно ремети сваки покушај да односе међу ликовима уредимо у познате моралне категорије. Она се креће тамо где мушкарци оклевају, бира, одлази, враћа се, изазива и одбија да говори језиком њихових очекивања. Шамс у

њој види изгубљену младост, приповедач обећање изласка из туђег живота, а обојица често више говоре о себи него о њој. Ипак, било би погрешно из тога закључити да је Нера потпуно слободна. Њена привидна лакоћа кретања има цену, а свет у којем живи уме веома брзо да сваког непослушног човека претвори у предмет испитивања, трговине или уцене. То је једна од иронија романа: они који највише говоре о слободи често најбоље познају њене забране.

Тодоровљева гротеска има изразито телесан речник. Ту су крв, зној, мокраћа, болест, зуби, гениталије, обријана лица покојника, болничка помагала и тела која одбијају да слушају своје власнике. То излагање неугодног није увек пријатно, а повремено као да намерно исцрпљује читаочеву толеранцију. Најбоље функционише онда када се телесни детаљ изненада укрсти с нечијом узвишеном мишљу. Шамс, на пример, остаје без кажипрста, а касније одбија да пришивени прст сасвим прихвати као свој. Назива га „мој лажни прст”, док оно што њиме куца на писаћој машини личи на „музеј ветрова”. У тој слици има више туге него у многим озбиљним расправама о отуђењу. Човек је опет способан да пише, али више није сигуран чија је рука на тастатури.

Једнако пажљиво роман приказује рад власти. Она ретко мора да наступи с великим говором или спектакуларном казном. Довољни су позив на информативни разговор, нејасно обећање, папир који треба потписати, досије о нечијем приватном животу и страх од онога што би могло бити објављено. У таквом амбијенту доушништво престаје да буде резервисано за нарочито зле људе; постаје свакодневна техника преживљавања. То никога не ослобађа одговорности, али показује како се одговорност постепено разводњава. Шамс се читавог живота жали на силу која га стеже, а затим и сам уме да посегне за лажи, притиском и намештањем туђег сведочења. Између жртве и саучесника не стоји увек

чврста граница.

У роману се зато ни култура не понаша онако како бисмо од ње волели да очекујемо. Књижевне вечери завршавају се пићем, испразним надметањима, неукусним досеткама и полицијским интересовањем. Уметник може бити разме-

тљивац, провинцијска звезда, доушник или уплашени човек који не уме да се снађе изван сопствене уметничке приче. У једном тренутку библиотекар саветује младића: „Не читај, него схватај.” Затим додаје да свет књижевности не постоји у реченицама, већ „у невидљивости између њих”. Те речи нису бесмислене. Проблем је што их изговара човек чије тумачење света непрестано производи нове обмане. Тодоров тако оставља читаоцу да сам одлучи када књижевност шири видик, а када постаје још један софистициран изговор.

Композиција романа прати ту нестабилност. Призори из провинцијске свакодневице смењују се с белешкама о сликарима, историјским дигресијама, разговорима у кафани, љубавним неспоразумима, политичким притисцима и гро-тескним згодама. Понекад се чини да се прича намерно претрпава, као Шамсове полице, и да свака дигресија жели да заузме још мало простора пре него што се врати главна нит. То је уједно и највећи ризик оваквог поступка: обиље уме да замори. Ипак, неуредност није случајна. Пред нама је свест која покушава да од расутих трагова направи смисао, док јој сваки нови траг доноси додатну сумњу. Приповедање се опире лаком заокруживању јер се ни живот који реконструше није дао уредити.

Наслов „Жица за пса” зато погађа много шире од једне друштвене алегорије. Пас везан за дугачку жицу може претрчати читаво двориште и ипак остати везан. Дужина кретања није исто што и могућност одласка. Шамс има кућу, библиотеку, бележнице, еротске заносе и путовања, али свуда наилази на крај сопственог домета. Најзанимљивије је што насловну слику роман повезује и са стварањем. Говорећи о уметнику, Шамс изговара: „Ја сам ту само проводник. Жица за пса.” Тај кратки исказ истовремено отвара две непријатне могућности. Можда кроз уметника заиста пролази нешто што не може да контролише. А можда је представа о непознатим силама само најотменији начин да се не преузме одговорност за оно што чинимо.

Када се приповедач пред крај запита „Где је кључ одлуке да се оде из куће макар и гунђајући и неодлучно?”, то питање већ одавно не припада само њему. Читав роман припрема терен за ту једноставну, мучну недоумицу. Људи се навикавају на туђи боравак у сопственом дому, на пуцње иза прозора, на неправду која траје толико дуго да почиње да личи на редовно стање. Најзад се навикну и на своја објашњења зашто се ништа не може променити. Најтежи тренутак није нужно онај у којем жица затеже врат. Понекад је то час у којем престанемо да примећујемо да је уопште имамо.

„Жица за пса” оставља читаоцу мало разлога за утеху, али довољно разлога да се врати појединим сценама и реченицама. Тодоров најбоље пише када дозволи да се велика питања појаве у неприкладном друштву: уз пијану свађу, у уском ходнику, пред болничким креветом, међу књигама или поред огуљене породичне капије. Тако се пред нама отвара непријатан, духовит и често поразан свет у којем човек не

престаје да измишља приче о слободи. Док их изговара, из дворишта књижнице допире пуцањ. Онај ко чита мора сам да одлучи колико далеко од тог звука може да стигне.

Владимир Томић

Нова Нова Поетика