MILAN TODOROV: NILSKI KONJ

 

Milan Todorov

NILSKI KONJ

Prvi je na terasu dunavske čarde nahrupio pas. Nije ima prednju desnu nogu, ali ej skakao oko stolova snažno, brzo se okrećući da bi dojurio do sledećeg a ljudi koji su sedeli za njima, bili su neprijatno iznenađeni.

Neki su delovali uplašeno. Jedan stariji gospodin u pratnji dve žene istih godina i troje dece, očigledno unučadi, rekao je deci da se ne plaše. Ipak ih je uzeo u naručje i podigao na klupu.

Jedan mladi par, ukoliko se taj izraz još može primeniti na muškarca srednjih godina i devojku,skoro devojčicu, tananih nogu u prekratko srezanom crnom šorcu i beloj otvorenoj bluzici koja je otkrivala dečačke grudi nije se obazirao. Naprotiv. Taj mlađi ljubavnik samo je nogom zamahnuo u pravci psa invalida i nastavio da objašnjava devojčici prednosti motora koji je, sudeći po odeći i kacigi vozio – prednosti u odnosu na skupe automobile. Devojčica je klimala glavom i ćutke, neverovatnom brzinom malom viljuškom prosto inhairala kafanske ćevapčiće. U sledećem trenutku se pojavio još jedan motociklista. Bio je istovetno obučen kao i onaj za stolom. Bela majica sa kratkim rukavima, crne kožne pantalone sa dubokim džepovima na kolenima. Bio je ošišan na nularicu i imao kožne duge rukavice sa rupuma.

Tronožni pas je pokušao da mu priđe, ali se ovaj posvetio ljubljenju sa prijateljem.

To je pravi pravcati ritual. Najpre se dvojica muškaraca rukuju toliko snažno da to odjekuje na daljinu, zatim se zagrle čvrsto kao da će se poljubiti, a onda se u takvom položaju zadrže nekoliko minuta, čini se, da bi se razdvojili samo složenom operacijom kako se odvajaju sijamski blizanci.

Sa usana novopridošlice oteo se dug i snažan urlik lsičan urliku orangutana koji u filmu Odiseja močugom razbija lobamje..

Devojčicu za stolom to nije uznemirilo nimalo. Gladno je trpala meso u svoja mala, našminkana usta.

Pogledao sam u njene noge koje držala na donjoj prečagi grubog stola. Bile su male, tanušne, bele u belim jeftinim kineskim papučama.

Likovi i postupci životinja kod ljudi nisu neobični niti slučajni. Kada je Prometej prema starom grčkom mitu ispunjavao ljude osobinama sadašnje ljudske odlike uzeo je od raznih životinja.

Muškarac koji je do tada sam sedeo sa malom devojkom sada se smejao poput hijene u užarenoj pustinji. Osećao je da mu siromašan i škrt ulov izmiče a nije mogao mnogo da učini da ga, ili da nju, tu belu još nedužnu devojčicu, sačuva samo za sebe. Pridošlica sa jakim motorom stavio je svoju tešku i veliku crno-belu kacigu na kojoj je omolovana mrtvačka glava sa anđeoskim krilima, nasred stola, tako da je ona zauzimala sav slobodan prostor. Do tada ptostor neverbalne ali ipak vidljive komunikacije, između prvog muškarca i mlade devojke.

Dragoceni plen je očito izmicao prvom.

U međuvremenu pojavila se bleda, osrednja žena na platou i pozvala tronogog psa da se smiri.

Pas očigledo još nije bio umešan u Prometejevoj modle za novorođena bića.

Možda je svemu nedostajala boginja Atina da novostvorene životinje oživi u ljude poljupcem u usta.

Bio sam bez rezerve na strani psa bez noge.

Nesrećnih stvorenja je možda manje, ali je njihova nesreća veća od sreće normalnih ljudi.

Možda je Prometej u brzini nešto zaboravio da ugradi u sve ljude koji sada borave na ovom svetu, uključujući naravno i mene.

Možda su neki ljudi ostali zarobljeni u obličju životinja, a mnoge životinje u koži ljudskoj.

Nisam se pitao ko je srećniji, jer sam znao da ne bih našao odgovor na to pitanje.

Kad bi svi stvorovi koji sada žive na ovoj prenaseljenoj planeti bili srećni nastalo bi opšte klanje. Svako bi poželeo da bude srećniji od svog poznanika, prijatelja, brata, sestre a o psu da ne govorimo.

Neki novi Bog morao bi da nas sve pretvori u kamene statue da bi nas najzad trajno umirio i učino večnim.

„Da li ste za još jedan bokalčić“ – pitao me je konobar koji mi je, jednom prilikom priznao da pati od uklješenja. Nisam znao tačno šta je to.

To je, rekao mi je, nešto sa živcima. Živiš normalno i onda te odjednom guzica, majku joj, pritegne na ganglije a to su ti živčani čvorovi i gotovo.

Nisam želeo da se uplićem u medicinske teprije i prakse.

I bez toga mi se skoro sve zgadilo.

Njegova staračka ljubaznost.

Propinjanje motociklista u pokušaju da osvoje svet.

Zagrljeni parovi. Ne znam zašto mi izgledaju kao pečene ribe u pladnju na ovoj čardi. Ne traju dugo.

Kvarljivi su.

Onda taj pas, ta životinja koja uzima sebi za pravo da zbog invaliditeta krade radost ostalima.

Sam pogled na njega, očito lepo operisanog,bio je oduran i kvario apetit za bilo čim.

Zatim ljudi, nemarno obučeni, znojavi, musavi od nafte, zadrigli ali sa suverenim osmehom budale na masnom licu…

Upitah šepavog konobara da li može da me večeras pretvori u nilskog konja.

Konobar, koji je navikao na svakakve želje posetilaca, rekao je:

„Naravno, samo mi recite koliko osobina nilskog konja da ugradim u vas a koliko ljudskih da zadržimo?

Bio sam tek pri prvoj čaši i u momentu sam shvatio sintagmu „da zadržimo“.

Od mene se, pomislih, dakle još očekuje da budem čovek uprkos svemu.

Onda se u sve umešao vlasnik tronožnog psa.

Njegova zdepasta telesna građa, nalik sumo rvaču, kratka kosa, debeo vrat i mišićave noge iskrivljene u stilu jahača, podsećale su me na slobodno ljudsko carstvo pre poslednje igre svemira.

Bio je kratko podšišan, crven u licu, sa naočarima koje su imale debela stakla tako da su njegove oči izgledale kao oči čoveka koji je dugo ronio u mračnim i hladnim vodama.

Njegov reski naredbodavni zahtev upućen tronogom psu ličio nije ličio na naredbu nego na molbu nekoga kome tlo izmiče ispod nogu.

Pas se nije ni osvrnuo,

Bio je lak. Možda je to zbog toga što ga je nesreća, pomislih, oslobodila jednog organa.

Mogao je da plovi između nas kao odjek praznine u koju smo počeli da upadamo, ne te večeri, nego mnogo, a nevidljivo, ranije.

Vlasnik psa je to osetio, osetio sam ja.

Bio je, na određen način, poremećen, tačnije rečeno u sasvim jasnom sukobu sa svetom koji su oličavali mišićavi i tetovirani banditi sa motorima. Devojka koja je bila sa njima je bila bez koristi, lako i brzo prepolovljena, kao u cirkuskoj tački, na dve tri pole.

A onda se dogodilo nešto veličanstveno.

Čovek je ustao i rekao:

„Izvinite, to nisam ja.“

Naša tela na terasi odjednom su izgubila specifične oblike.

Momci su uzjahali motore i odjezdili u pustinju svojih života.

Na zadnjem sedištu jednog od motora videla se nakratko krhka figurina.

Devojka ili pas?

Pas kao trorogi šešir.

Deda sa unucima koje čuva od nakazne stvarnosti.

Sve je to sada prolazilo kroz mene, a nije bilo deo mene.

Ja sam nilski konj, u sopstvenom snu.