MILAN TODOROV: STAKLENE DEVOJKE

 

Milan Todorov

STAKLENE DEVOJKE

To je obično potkrovlje iako na prvi pogled to niko ne bi mogao da utvrdi. Uopšte, taj veliki šoping centar vrvi od zamki koje vrebaju lak i one koji redovno dolaze u njega. Postoji, naime, više nivoa koji su označeni istim slovom B, samo se razlikuju oni minus B ili oni B plus 1 kao i B3, a tek oznake za izlaz su posebna priča. Dobrom vozaču je potrebno bar petnaest minuta da, vrteći se u krug dok sledi znakove EXIT, ubode pravu traku koja odista vodi napolje.

Prostori su skoro besprekorno čisti. Mlade uglavnom debeljuškaste privilegovane Romkinje kojima je to očigledno posao koji je pao sa neba, šetaju nogu pred nogu gurajući velike mašine koje istovremeno skupljaju lakše otpatke, lišće i vlažnim četkama brišu podove.

Dok to rade obično telefoniraju ko zna kome. Sve to na neki način doprinosi avangardnosti prostora koji je, uz to, zimi veoma topao a leti klimatizovan.

Albert je redovni posetilac. Oblači uvek iste farmerice, jaknu, patike a na leđa stavlja crni ranac u kome se nalazi petolitarska boca obične česmovače. To mu služi za ispravljanje leđa. Star je i povremeno odlazi do toaleta u donjem nivou koji je, ako se zgrada posmatra sa ulice, u stvari gornji nivo. Alberta to ne zbunjuje. Bio je do penzionisanja univerzitetski profesor matematike na Tehničkom fakultetu tako da mu apstraktne šematske oznake ne predstavljaju problem. Ipak, on je maksimalno koncentrisan na svoj zadatak da preživi šetajući svoje mršavo, pogureno telo koje se sve više pretvara u skelet.

Bučni prostor šoping mola počeo je da poistovećuje sa svojim posedom. Udovac je, što se vidi po detaljima: stare uglancane cipele, bela zgužvana kragna košulje, plastična bezbojna jakna, kapa sive boje, naočari sa kojima očigledno ne vidi više kao kad ih je nabavio…

Njegova ustaljenost oblačenja u suprotnosti je sa koloritom sveta koji sreće dok hoda holovima tržnog centra. Sada su tu, uz mirisne girose, mladi crnpurasti Sirijci ili Palestinci. Oni na pauzi sede u uglovima, ne gledaju nikoga, samo preglasno govore nerazumljivim jezikom u svoje crne plastične naprave i pri tom jedu jedini obrok u danu: hamburger i koka-kolu, u paru, jer je to najjeftinije u Mekdonaldsu. Nebrižno su odeveni, često sa malim jarećim bradicama što deluje neuredno pogotovo za rad sa hranom. Dok se dovikuju sa nekim udaljenim više hiljada kilometara prevrću beonjače.

Albert pretpostavlja da su begunci od rata a njih i Rusa i Ukrajinaca, sudeći po govoru, već je toliko da sve to poprima tugaljivo bajat ukus.

Albert je iako samo u prolazu. Što znači da se nikad ne zaustavlja da bi porazgovarao sa nekim, upoznao je već nekoliko starih sličnih njemu. On ih zove abonentima ove u gradu nove destinacije.

Par ostarelih fudbalera i jedan opskurni čovek u ritama. Ispostaviće se da su fudbaleri nekada bili veliki igrači. Jedan od njih, onaj poguren kao kifla, igrao je svojevremeno za prvi tim Vojvodine. Onaj drugi, uspravan ali beo kao kreč, samo je verni pratilac.

Čovek u prosjačkim ritama je, saznao je, poslednji naslednik velikog komada nacionalizovane zemlje koju pokušava da vrati u svoj posed i pritom se ispoveda invalidima u službi obezbeđenja moleći ih da mu u tome pomognu a on će im se svakako odužiti.

Razmišljajući o njima dok se mimoilaze Albert ispunjava svoj bonus potrebe za onim što se naziva: Važno je družiti se.

Druženje mu nikad nije bila jača strana. Smatrao je da slobodan čovek neuporedivo više dobija stalno novim ljudima koje nalazi tu i tamo, koji se okrznu o njegov pogled ispod naočara sa velikom dioptrijom ili se pojave ispred njega na pokretnom stepeništu sa namerom da se vrate, da idu u suprotnom smeru, ne hajući na ostatak mirnog sveta.

Začudo, prema takvima je pokazivao najviše simpatije.

Pitao se zašto i odgovor je nalazio u tome da je on bio sušta suprotnost njima, da nikada nije imao hrabrosti za, ne samo takvu sitnicu, nego i za veće suprotstavljanje zakonima sveta a kako je stario ta mogućnost da se suprotstavi bivala je sve bezizglednija.

Dok je sumorno šetao molom iz nevidljivih zvučnika curila je Light My Fire od Dorsa, koje je nekada pratio i voleo. Naročito je voleo njihove melanholične i hipnotičke tonove poput bluz rok klasika u izvođenju Džima Morisona.

Zastao je na pokretnom stepeništu, pribio se uz samu ogradu i pustio dve devojke jarko našminkane, belog tena u malim suknjicama da protrče pored njega.

Imao je utisak da se scena sa devojkama koje bezrazložno nekuda jure već odigrala u njegovom životu.

Ali tada nije bilo nikakve teskobe u njemu. Ni tuge ni nemosti.

Sklanjajući se pomamljenim mladim devojkama osetio se bestelesnim u svetu mladih jakih čula.

Moram to da promenim kako znam i umem, rekao je sebi.

A da bih to uspešno izveo neophodno je da se vratim starim, skoro izbrisanim iz sećanja erotskim doživljajima.

Sad je trebalo samo usporiti vreme kao spore korake.

Dve polugole devojke su dobar izvor sećanja.

U tih nekoliko sekundi dok su promicale pored njega mogao je da na osnovu samo površnog pogleda na njihova vižljasta tela i Morisonovu pesmu načini sećanje na jednu osobu.

Međutim, da li je to, ta devojačka obla koža i muzika dovoljno da spoji sadašnje sa prošlim vremenom?

Na izlazu sa srednjeg stepeništa naleti na tamnoputog izbeglicu. Ima zdrave bele zube i smeje mu se njima kao da se poznaju milion godina.

Taj osmeh, pomisli, može da prevaziđe nesreće svih ratova ovog sveta.

Možda.

A možda je samo u pitanju da li da mu, žaleći ga, udeli koju stotinarku.

Dok se predomišlja mladićeva glava se u odlasku okreće prema njemu, sa istim osmehom i istim savršenim zubima.

Muzika iznenada prestaje i čuje se obaveštenje žene iz Obezbeđenja da vlasnik nekog nepropisno parkiranog automobila pomeri svoje vozilo.

Ništa više, nikakva pretnja kaznom ili odnošenje vozila uz naplatu.

Sve je tako blago.

Podigavši pogled iznenada ugleda one dve devojke na gornjem nivou, tik uz staklenu ogradu.

Sada je jasno video njihove duge bele noge koje su štrčale iz prekratkih suknjica.

Dugačke kose, jedna crna a druga plava spuštale su se niz ključne kosti, do struka.

Stojao je zanemeo i bio smetnja ostalim šetačima, ali nije se pomerao.

Plavuša je izgleda ulovila njegov pogled i migom drugarici s njene desne strane ukazala na njega, starog, istrošenog čoveka koji njihovo poveravanje tumači kao čin razumevanja.

Uostalom, on smatra da je prisutnost u tuđem životu, na makar malo intimniji način, jednaka ljubavnom odnosu bez govora, bez šaputanja, bez jecanja, bez uzdaha, bez kliktanja, bez traženja da nešto traje duže nego što muško u njegovim godinama može.

Devojke iza gornjeg stakla počele su da se smeju.

Plava je, nagnuvši se, pokazivala svoje male čvrste grudi.

Druga, crna je, sledeći primer plavuše prišla staklenoj ogradi i raskrilila noge tako da su joj se jasno ocrtavale male, uske ružičaste gaćice.

Albert ih je posmatrao i osećao kako mu se lice gasi. U neprilici dohvatio se svoje torbice koju je uvek nosio na ramenu, ali na levom boku, jer beše levak. U njoj se nalazio mobilni telefon, onaj najstarijeg modela, a čak ni njegove funkcije nije znao tako da mu je služio isključivo za pozive. Tih poziva je bilo sve manje. Tačnije niko ga nikada nije zvao niti je on ikoga pozivao sa njega.

Plavuša pokretom ruke boje slonovače namešta dugu kosu tako da pada samo na jednu stranu vrata.

Albert za to vreme ne diše.

Pilji u njihovu lepotu.

Devojke se još više pribijaju uz ogradu od stakla, piljeći takođe u svoje telefone.

Svet postaje umrežen a niko ne zna ko je siguran i prepoznat u njemu.

Albert stiže kući.

Otključava vrata stana. Ulazi u kupatilo.

Piša.