MILAN TODOROV: DOBAR NESPORAZUM ILI EPISTOLARNA PRIČA

 

DOBAR NESPORAZUM ILI EPISTOLARNA PRIČA

                                                                                                                         Vasi Pavkoviću

Obično čovek koji piše u nekim godinama pod starost uspori ili sasvim prestane to da čini.

Naravno, ssve vreme čezne da nastavi tamo gde je stao.

Saveti prijatelja koji sada dežde u istoj nevolji, ne pomažu.

Polako svi mi upadamo u ono najgore što pisca može da snađe, a zove se neizvesnost čekanja na inspiraciju.

Međutim, događaji obično nemaju svoja pravila.

Ponekad vam pomogne jutarnja svetlost, ponekad nešto sasvim drugo a najčešće sećanje.

Pre nekoliko godina maltene slučajno, posredstvom neke društvene mreže, upoznao sam jednog pisca. Vreme je kao i uvek ovde bilo nepodnošljivo. Bežali smo obojica u pisanje, kao da smo, kako bi to rekla poznata pesnikinja „od istih bolesti“ pelcovani, uvek u skučenim prostorima i umorni od suvišnih reči.

Pomislio sam kako je interesantan baš taj paradoks.

Pisac duhovno živi od reči, a one ga poput magneta sve više prilepljuju uz sebe i uskoro počinju da vladaju njime i njegovim pisanjem tako da se sve što još, može biti, poslednjim snagama pokušava da uradi biva zagušeno nepotrebnim obiljem slika, smisla, poruka, značenja i, kako bi to narod rekao, filozofiranja.

Život ne traži velike reči.

Ako čuješ svoje korake dok hodaš sivim, rasklimatanim behatonom popločanim ulicama, nekada poznatog ti grada, još možeš da se vratiš.

Taj povratak je nezgrapan i ne znači ni pobedu ni gubitak. Ali, važno je umesto gunđanja tražiti tuđe reći jer one su poput buva koje zovu na svadbu.

I tako se nađoh u hladovitoj moderno uređenoj a staroj biblioteci Matice srpske.

Prethodno sam dugo tražio ono što bi me vratilo jednostavnom, jasnom, krtom pisanju.

I dođoh do imena Danila Nikolića.

Online sam naručio njegov roman Spisak budućih pokojnika.

Davno već čitao sam njegovu izvrsnu satiričnu novelu Spisak zvanica.

U njoj se pisac, ne krijući se iza izmišljenih likova nego naprotiv, obračunava sa licemerjem društva štriklirajući zajedno sa svojom suprugom ime po ime sa mogućeg spiska uglednih zvanica da bi na kraju ostao sam.

Samoća je, pomislio sam ukucavajući ime Danilo Nikolić u elektronski katalog, onda i sada, jer pisac je već odavno bio s one strane gline, potpuno ista.

Posle pola sata iz biblioteke mi je stigao imejl odgovor da je građa koju sam tražio pripremljena i da što pre dođem po nju.

Nije mi se svidela ta žurba.

Čemu „Što pre?“

Najzad od čega pre?

Otišao sam po naručenu knjigu predveče.

Bibliotekarka, neka sredovečna žena, vrlo svedene odeće, koja je sedela iza neprirodno postavljenog stakla u visini naših očiju, pružila mi je očekivanu knjigu.

Bila je od onih starih, dobro ukoričenih plavih izdanja Srpske književne zadruge.

Tek kada sam je sutra ujutro - a beše veoma rano, jer u poslednje vreme spavam jedva pet ili šest sati a ustajem u svitanje, prelistao - setio sam se da je pokojni Danilo Nikolić bio dobar prijatelj sa mojim novim prijateljem, banatskim, kao što i sam jesam, piscem.

Obradovan tim saznanjem, dok pijem jedinu jutranju crnu kofeinku, šaljem poruku mom književnom sadrugu:

„Ovih dana čitam Dobrila Nikolića. Imate sličan realistički pristup. Ali, ako mogu da ocenim, ti si disciplinovaniji u jezičkom smislu, dakle u izrazu i pristupu doživljenom.“

Rano je jutro i ne očekujem brz odgovor, ali kolega se javlja posle minut ili dva.

Vidim na ekranu telefona tri tačkice i kroki čoveka koji trči.

Mi smo ljudi starog kova u koje je život usadio potrebu da ukoliko nam neko napiše pismo odmah sve prekidamo, stavljajući sebe na raspolaganje drugome i odgovaramo na to uzgredno pismo kao da je od najveće hitnosti i važnosti. Plašimo se da bi nas ostavljanje odgovora za docnije u očima drugih predstavilo kao rasejanog čoveka bez reda i što je još gore, osobu potonulu u svet bez ambicije. Ako se neko, makar i na posredan način, interesuje za tebe moraš da odbaciš svoja već prilično skorela ćutanja na koja si sve više prinuđen zbog straha od budućnosti ali i nostalgije. I tako se krug otvara.

„Poznavao sam Dobrila i uredio mu dve knjige u Lepoj književnosti. Tada je bio već dosta star. Nikad nisam video nepoverljivijeg čoveka. Po tri puta bi me pitao da li mi se njegov roman zaista dopada – vrlo ga je teško bilo uveriti da je Despot i žrtva odličan roman…“

Priznajem da nisam znao za taj roman ali su mi piščevo nepoverenje i uporna sumnja u sopstvenu vrednost bili prilično bliski.

Ja se pravim da to nije istina, ali sumnja je tu, gotovo uvek i već kao da predstavlja neku prirodnu pojavu uzglobljenu u mojoj sve povijenijoj šiji i kičmi.

Ne znam da li je to bio razlog što sam prijatelju imejlom poručio da je nepoverenje pisca bogomdano za njegovu novu priču, ali je on prešao preko toga ćutke tako da smo se vratili

Dobrivojevim knjigama i vrlo brzo utvrdili da Dobrivoje Nikolić nije pisao Spisak zvanica pa naravno ni Spisak budućih pokojnika.

„Napisao si u prvom pismu Dobrilo Nikolić pa sam mislio da govoriš o piscu Doroteja a ti ustvari govoriš o Danilu Nikoliću! Ispao je eto nesporazum!“

„Ah, da. Mislio sam na Danila.“

U jednom trenutku sam pomislio da je Danilo duvao za vrat Dobrivoju.

Ipak, kao dokaz u prilog Danilu, poslao sam prijateljs fotku knjige Spisak budućih pokojnika sa natpisom autora: Danilo Nikolić.

On je ubrzo odgovorio:

„Sa Danilom Dačom Nikolićem sam bio dobar prijatelj i išao u Krčedin. Tamo je imao malu vikendicu pa smo pecali ribu. On je prevashodno pripovedač, za razliku od Dobrivoja koji je pisao isključivo romane. Dača jer bio super dobar čovek i veoma talentovan pripovedač. Voleo sam ga kao retko kog pisca...a on je voleo žene, pivo, pecanje, ćerku Lidiju, unuku Anu itd. Usmeno je fenomenalno pripovedao, bolje nego u tekstovima. Lafčina!

Bio sam malo posramljen. Napisao sam:

„Imena, naslovi, nazivi...sve mi to sada deluje manje važno u odnosu na suštinu a priznajem i da žurim.“

Odgovorio je:

„Samo navali. Po tematici često podsećaš baš na Danilove odlične priče o ljubavi...“

Nesporazum je brzo i lako prevaziđen. Svako od nas dvoje nastavio je svoj, na tren prekinuti, uobičajeni život.

Prijatelj je, zamišljao sam, sa planinarskim štapom i mrežom za leptire odlazio u Vršačke planine ili Deliblatsku peščaru, a ja sam sa većim interesovanjem i pažljivije no što bih inače činio - „navalio“ na čitanje Spiska budućih pokojnika.

Iako mi se neke autorove formulacije nisu dopale, naročito povremeno ponavljanje istih reči u jednoj rečenici, sve vreme me je nosilo uverenje da su njegova zapažanja o ljudima suštinska i, što je još važnije, da su osećanja koja gaji prema njima i svetu u kojem je među njima živeo, u dvadesetom veku obeleženom sukobima i nehumanošću, plemenita, nezlobiva i, bez imalo sumnje, duboko ljudska.

Nisam odoleo da ne navedem mali odlomak iz Budućih pokojnika:

„Nije, pak, nevolja što smo se tokom vekova povijali pod potiranjem i zatiranjem, nego što su u tome tlačitelji imali pomoćnike, odrode, izdajice sopstvenog naroda. Do danas.

...Što se mene toče, prvi znak da to nije ono pravo, došao je sa mitinga na Trgu republike. Jedan od novih vođa, zadrigao, tražio je da se tadašnji predsednik države javno obesi.“

Bilo mi je savršeno jasno. Setio sam se jednog nemačkog pisca koji je o svom narodu razmišljao kao o ljudima koji su se, da bi se spasili, nastanili u ljigavoj utrobi velikog leša.

Dopao mi se, dakle, Danilo. Bio je ribar pogrešnih ljudskih duša sa jasnim osećanjem časti.

A početni nesporazum je, eto, sada kao nedovršen razgovor dvoje ljudi koji na kraju krajeva ipak ostvari svrhu i cilj koji je na početku slabo vidljiv i skoro sasvim bez većeg opšteg znamena.