MILAN TODOROV: STANICA STALAĆ

Milan Todorov

STANICA STALAĆ

Dva dečaka, jedan od dvanaest a drugi jedanaest godina, prema vestima državne televizije, utopila su se u Moravi kod Stalaća na koju su otišli da pecaju.

Ime Stalać u mom sećanju ima, čak i bez saznanja o toj strašnoj tragediji, prilično mračnu istoriju.

Moj otac je imao svega dvadeset godina kada je na poziv otadžbine, kako je pisalo na cedulji, otišao u rat da brani zemlju. Odredište: Stalać, april četrdeset prve. Otišao je na konju koji mu je stara jugoslovenska vojska odmah nacionalizovala ili rekvirirala, kako se to već kaže, a samo dan ili dva po dolasku u jedinicu komandant, izvesni pukovnik Sotirović, predao je ceo puk sa svim naoružanjem i očevim konjem neprijatelju, odnosno Nemcima. Ovi su ih potrpali u stočne vagone i sa stanice Stalać bez hrane i vode danima transportovali za Nemačku.

Zapamtio sam tu očevu priču. Nisam je nikome prepričavao. Otac se pretvarao da rata više nikada neće biti.

Ja se i sada pretvaram povodom iste dileme.

Jednom sam prolazio putem blizu Stalaća i odlučio da svratim u njega. Nisam tamo poznavao nikoga. Srbijanska varošica bez posebnih obeležja. Svratio sam u neku kafanu na ulazu u gradić. Unutra je bilo memljivo, ali hladovito. Seo sam za sto prostrt tipičnim kariranim crvenim stolnjakom i čekao da se pojavi kelner. Umesto kelnera pojavili su se istovremeno gazda i mlada razdrljena kelnerica koja se sa vlasnikom, beše to očito, u pokrajnjoj prostoriji opasno drpala.

Iz kuhinje je dolazio vonj jagnjećih ćevapa i crnog luka. Bila je to tužna supstitucija za najavljeni a nikad izgrađeni autoput.

Nigde ni traga od bitaka, šrapnela, avio-bombi. Samo nabrekle crvene usne premlade blede konobarice kao posledica skorog intimnog događaja.

Seks i poraz i pretvaranje da je sve u potpunom, ako ne savršenom redu – to je uz sećanje na pokojnog oca učinilo da budem uzrujan i odjednom nekako skroz rastrojen.

Nisam imao strah od ponavljanja istorije. Smatrao sam to glupom sentencom jednako kao i izjavu slavnog Japanca Fukujame, čije ime skoro da ne vredi pamtiti, koji je rekao da je ovo kraj istorije.

Ne, svaki dan, svaki čovek i žena, ljubav, čak i brza, pohotna i na svaki način prljava, nova je stranica lične istorije.

Zbog toga sam primireno čekao da se konobarica malo sredi, pročešlja, ispegla šakama haljinicu i servilno priđe mom stolu.

Mladom muškarcu nesigurnost žene zatečene u snošaju kao da daje krila.

Kad je najzad prišla stolu za kojim sam sedeo, brišući usne krajičkom bele kecelje, i upitala šta želim, ja sam je, glumeći starog bludnika, što svakako tada ipak nisam bio, pogledao pogledom koji kaluđeri zovu prozorljivim, dozvoljavajući da pritom isplivaju sve moje i njene zablude i nesigurnosti.

„Odakle ste?“, upitao sam je.

Zbunila se. Očito nije očekivala takvo pitanje.

Bio sam tada mlad novinar željan reportaža.

Devojka nije to mogla da zna. Imao sam svega trideset ili koju godinu manje.

Nisam mnogo očekivao od novinarskog poziva. Slediti ljudske slučajeve, bez strasti, bez želje da budem deo njihove ovakve ili onakve priče, izgledalo mi je kao Sizifov posao.

Devojku koja je upravo svoj redovni prosti uslužni posao plaćala seksualnim uslugama gazdi kafane nisam, prema tome, imao pravo da osuđujem.

Ali, u svetu, kako se to kaže, postoje mrtve i žive sreće.

Pretpostavio sam da je devojka iz puka vojske žive sreće.

U stvari, navijao sam za nju.

Zamolio sam je da sedne.

„Ne smem“, rekla je. „Gazda mi ne dozvoljava da sedim sa gostima.“

„Ipak sedi“, rekao sam joj tonom male naredbodavnosti.

Sela je na ivicu tonet-stolice, stalno se osvrćući, a ja sam privukao stolicu da budem bliže njoj.

„Šta želite?“, pitala me je.

Bio sam, začudo, potpuno miran i gledao sam je ravno u oči.

„Koliko imaš godina?“, pitao sam je.

„Dvadeset“, rekla je.

„Toliko je imao moj otac kada je dojahao u Stalać“, rekoh.

Tek tada sam primetio njenu frizuru: kratka kosa napred a duga pozadi.

Otac nije pričao o svojoj kosi, ali iz logora se vratio bez nje. Imao je samo dvadeset i četiri godine.

„Ošišala si se?“, upitah je kao da smo stari poznanici.

„Da“, reče već slobodnije. „Možda vam deluje smešno?“

„Ne“, rekoh. „I smešno i ružno su lepi na neki način.“

Video sam da me nije razumela.

„Mislim da ću pustiti svoju kosu, pa šta bude.“

„Sjajno.“

„Dakle?“

„Kriglu piva bez pene.“

U tom momentu se odnekud iz pozadine pojavio i gazda. Bio je neugledan u tesnom pogužvanom sivom odelu, naravno razdrljane kragne na košulji sa cvetićima i bez kravate.

Kosa mu je bila masna. Pitao sam se čime je privoleo devojku da pristane na odnos sa njim.

I šta će biti sa devojkom docnije kada se bude udavala, a patrijarhalna sredina uvek sve sazna.

To je gorka kultura malih sredina.

Da li je devojka računala na takav ishod?

Dok sam razmišljao o tome nisam to shvatao kao važnu, suštinsku stvar.

Najzad, nije me se ticala.

Zatekao sam se u jednom mentalno, a može biti i istorijski nepomičnom svetu.

Devojka je donela kriglu. Bila je topla pa je hladno pivo u njoj stvorilo neku vrstu neprijatne sapunice na vrhu.

Ništa zato, rekao sam kelnerici, sve je to vrsta života.

Video sam da me nije razumela.

„Toplo – hladno“, dodao sam.

Gazda u izgužvanom odelu glasno je rekao da ide i da će se vratiti pre ručka.

Pio sam pivo, koje uopšte nije bilo loše, gledao kroz prozor i razmišljao kuda da idem posle ovoga.

Šta sam očekivao?

Da tu budu Nemci?

Da, to bi, mislio sam, možda bilo bolje.

Okupator koji je civilizacijski napredniji mogao je da nam donese boljitak ovoj fantazmagoričnoj zemlji.

Imam pedeset godina i nalazim se u zemlji okupiranoj primitivizmom, siromaštvom, prljavom seksualnošću, nepoštovanjem žene, sirovim balkanskim mačizmom i, na kraju, ne bez značaja, zemlji bez radosti ukoliko sami ne uklonimo taj svet.

Sedim u uparenom skrajnutom gradiću i ne znam kakvu reportažu bih mogao ja, mlad i nadobudan novinarčić, da načinim a da se ne udvaram uređivačkoj politici koja je, uvek, pa i tada, forsirala snagu i duh našeg nepobedivog naroda.

Šta je moj sada pokojni otac mislio o nepobedivosti našeg naroda dok su ga u stočnom vagonu, pretrpanom ljudima koji su mokrili i srali po uglovima, ostavljenog bez hrane i vode, vozili tri ili četiri dana?

A ja pijem pivo u toj početnoj stanici njegovog progrušanog sna.

Izigravam nalog novinara koji razume učmalost sredine koja je već sve preživela.

„Lep je Stalać“, kažem mladoj kelnerici koja je došla da me pita da li još nešto želim.

„Odakle ste?“, usudila se da me pita.

Ja joj kažem odakle sam.

„Nikad nisam bila tamo.“

Šta da joj odgovorim?

Teškoća našeg postojanja uglavnom se sastoji u tom pitanju: odakle ste, i vi ne znate šta se krije u njemu, šta se očekuje od odgovora, kao ni da li su gradovi i varoši uopšte važni za naše sudbine kad ne znamo šta nas čeka u susednoj ulici sutra.

Zbog predstojeće vožnje nisam smeo da naručim novo pivo.

Odlučio sam da sedim još malo u memljivoj hladovini stalaćke kafane osećajući kako me nešto nevidljivo i teško objašnjivo vezuje za to mesto.

Bilo je blizu podneva.

Kroz prozor mogao sam da vidim kako se luksuzna kola zaustavljaju pred njom.

Iz kuhinje je dopirao miris pečenih pravih domaćih kobasica.

Vozač luksuznih kola sa nemačkom registracijom bučno uđe u kafanu.

On, shvatih, nije Nemac. On je naš čovek koji radi za Nemce. Kao što je i moj otac radio u nemačkim porodičnim gazdinstvima koje su vodile žene jer muževi behu na frontu, možda baš u ratu protiv nas.

„Dobar dan, dobri ljudi!“

Ja ne kažem ništa.

Plaćam konobarici koja se, ko zna zašto, snebiva i izlazim.

Što bih ja, pa i neko drugi, bio spreman da pitomo prihvati običnost svih vidljivih i nevidljivih igara na istorijskom bojnom polju ukoliko sluti da jednog dana to može da plati svojom glavom?