RATKO DANGUBIĆ. MALE PRIČE (8)

 

MALE PRIČE /8/

RATKO DANGUBIĆ

Pismo bez adrese

U poštanskom sandučetu pronašao sam pismo upućeno meni. Prepoznao sam rukopis svog oca. To ne bi bilo neobično da moj otac nije umro pre dvadeset godina. U pismu je stajala samo jedna rečenica: „Nemoj sutra ulaziti u voz za Solun.“ Sutradan nisam otputovao. Uveče sam na televiziji video vest o sudaru vozova. Godinama sam čuvao pismo. Jednog dana nestalo je iz fioke. Kao da je ispunilo svoju dužnost.


Sat dede Sretena

Deda Sreten nosio je stari džepni sat koji nikada nije radio. Svako jutro navijao ga je s pažnjom i prislanjao uz uho.

— Čujete li? — pitao bi.

Nisam čuo ništa. Kada je umro, nasledio sam sat. Te noći začuo sam tiho otkucavanje. Poklopac je bio zatvoren. Kazaljke su stajale. Samo je vreme unutra nastavilo da teče.



Fotografija sa plaže

Na buvljaku sam kupio fotografiju nepoznate porodice. Na poleđini je pisalo: „Leto 1963. Poslednji dan.“

Na slici sam ugledao čoveka koji je neobično ličio na mene. Sutradan sam se vratio da pronađem prodavca. Nije ga bilo. Niko ga nikada nije video.

A čovek sa fotografije iz godine u godinu postajao je sve sličniji meni.


Hotel „More“

Hotel nije postojao na kartama. Do njega sam stigao prateći putokaz koji je stajao usred magle. Recepcionar mi je pružio ključ.

— Samo jedna noć — rekao je.

U sobi sam pronašao svoje stare dnevnike, izgubljene pre mnogo godina. Čitao sam ih do zore. Kada sam sišao da platim račun, hotela više nije bilo. Ispred mene prostirala se prazna obala. Ključ je ostao u mom džepu.


Čovek koji je zaboravio svoje ime

U kafeu pored luke sedeo je čovek koji nije znao kako se zove. U džepovima nije imao nikakva dokumenta. Svakoga dana dolazio je na isto mesto.

Jednog jutra rekao mi je:

— Setio sam se.

— Kako se zovete?

Nasmešio se.

— To više nije važno.

Ustao je i otišao prema moru. Nikada se nije vratio.


Knjiga snova

U antikvarnici sam kupio knjigu bez naslova. Kada sam je otvorio, ugledao sam opis sna koji sam sanjao prethodne noći. Sledeće večeri sanjao sam novu priču. Ujutru je bila zapisana na sledećoj stranici. Tako je trajalo mesecima. Na poslednjem listu pročitao sam: „Sutra ćeš zatvoriti ovu knjigu zauvek.“

Poslušao sam. Od tada više ne pamtim snove.


Glas iz susedne sobe

U starom pansionu svake noći čuo sam glas iz susedne sobe. Neko je tiho čitao odlomke iz mog nedovršenog romana. Nisam imao hrabrosti da pokucam. Poslednje večeri glas je pročitao završno poglavlje. Bio je to kraj koji nikada ne bih umeo da napišem.

Ujutru je soba bila prazna. Na stolu je ležao rukopis. Na poslednjoj stranici stajalo je: „Pisac ponekad stiže kasnije od svoje priče.“

,


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

VEST: MILAN TODOROV NOVI PREDSEDNIK DRUŠTVA KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

Слика
  REČ povodom dodele nagrade za životno delo i izbora za predsednika Društva književnika Vojvodine na Skupštini održanoj u Novom Sadu 23. maja 2026. Poštovane koleginice i kolege, Pre svega želim da vam se zahvalim na dodeli ovog značajnog prizanja i ukazanom mi poverenju prilikom izbora za novog predsednika Društva književnika Vojvodine. Moram da kažem da sam na kandidaturu pristao prilično nevoljno i posle mnogo ubeđivanja. Hoću da kažem da nisam žaba koju je lako uterati u vodu. Ipak, sada sam tu, na mokrom i nesigurnom tlu na kome danas jedva opstaje kultura. A kada je reč o nagradi koja nosi naziv „nagrada za životno delo “ - to uvek pomalo zbunjuje, pošto dolazi sa idejom konačnosti , a pisanje je, bar za mene, nešto što se teško može zaokružiti. Uvek ostaje utisak da je ono najvažnije možda tek trebalo da bude napisano. Zato ovu nagradu ne doživljavam kao potvrdu dovršenog, nego pre kao znak da je jedan tok bio vidljiv i da se, makar u većini mojih nastojanja, uklopio u v...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све