MILAN TODOROV: DUNAVSKA TERASA

 

Milan Todorov

DUNAVSKA TERASA

Sunce je bilo još jako iako je bilo kasno popodne. U vazduhu je ležala ona teška sparina koja prethodi nevremenu i koja ljudima oduzima volju za kretanjem.

Zato smo pošli ka reci, na onu čardu izloženu svim dunavskim vetrovima, gde se čovek, makar nakratko, može skloniti od gradske omorine i svojih misli.

Voleo sam to mesto na koje sam odlazio još kao dečak. Mogao sam da, kao i obično, sedim sa ženom za stolom sa dve stolice koje su nas čekale kao redovne goste.

Starom kelneru Džinu koji je ispijao bogzna koju šoljicu kafe i pušio svoju kratku cigaretu nije bilo potrebno govoriti šta želite da popijete.

Znao je navike svakog gosta i sedeo je nepomično, koščat gorštak, ni debeo ni mršav, ne obraćajući pažnju na nas dvoje.

Sunce je lagano zalazilo za oblake i nebo je postajalo tamnije.

Sedeli smo na istom mestu kao i uvek. Ni blizu ni daleko od ulaza, odnosno izlaza.

Nisam voleo javnost i uvek sam se priklanjao malim senovitim pozicijama u takvim prilikama.

Nisam se obraćao Džinu, jer smo, osećao sam, imali tajni, gotovo intuitivni odnos. Ništa nije bilo neodložno osim još koliko - toliko daleke smrti i mi smo sada samo želeli da živimo.

Džin nije bio još istrošen, bar naizgled.

Kretao se pogureno, preterano pažljivo i upravo ta stroga disciplina u njegovom nastupu činila je njegovu inače izraženu mušku pojavu sada lomnom i izglobljenom iz sveta novog doba.

Bili smo jednako udaljeni i paralelni.

Voleo sam, kada bolje razmislim, možda sebe u njegovoj pojavi. Sebe budućeg, nepokretnog u odnosu na mlade srećne dane.

Njegovu sporost primao sam blagonaklono, kao jedan od onih kasnih ljudskih napora da se izmire sa onim što se više ne može popraviti a sve smo dobro uradili.

Mislio sam stoga da je to jedina umetnost u nekim godinama: znati kada se treba skloniti u stranu i ne smetati nikome svojim zakasnelim predstavama o stvarima i svetu.

Zbog toga sam se sve više udaljavao od poznanika pa čak i prijatelja.

O mene se, osećam, umotava monotonija.

Posmatrao sami Džina konobara, koji me je ignorisao već više od desetak minuta.

Sedeo je nepomičan ispod zelene kupole koja je još jedino preostala od nekadašnjeg izgleda ribolovačkog doma i koristeći malu crnu lupu sa drškom listao neke novine.

Zatim je, kao da se nečega iznenada setio, naglo sklopio novine i sa njima ušao u kantinu da bi se sledećeg trenutka vratio sa polulitarskom olbom belog vina, dve čaše i malom mineralnom vodom.

Spuštajući moju uobičajenu porudžbinu dok je istovremeno drugom rukom iz zadnjeg džepa izvlačio veliki crni novčanik reče:

„Japanski naučnici su eksperimentom utvrdili da ljudi više vole da se kreću u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu.“

„Zanimljivo“ – rekoh i tog momenta mi u sećanje dođe prvi konobar na Domu, domar Povlata.

Dom je tada bio mala kuća na dve vode, sa isturenim betonskom terasom uz nju, ispod koje su se mogli skutriti ribolovci u slučaju vremenske nepogode i ispijali svoje čokanje komovice naslonjeni na mali prozor sa pogledom na vodu.

Stari Povlata koji je vodio posao bio je Čeh u stanju umerene demencije.

Ponekad bi otvarao prozorče da usluži ponekog pokislog ribolovca kratkim, jedinim pićem, a mnogo puta se nije pojavljivao.

Uzalud su posetioci lupali o staklo. Povlata je bio nepokretan kao ostrvo.

Išao je u suprotnom smeru od kazaljke na satu sa tačnim vremenom.

„Ali zašto ljudi to rade.“- upitah Džina.

„Zašto?! To bih voleo i ja da znam, ali to je pitanje za milion dolara – reče on dodavši:

„Stalno nas stavljaju na probe, kao da smo u stanju da razumemo šta se oko nas dešava. A mi ne znamo ništa. Ni zašto ovde duva vetar a samo koji metar iza šume ne duva.“

To sa vetrom je, znao sam, njegova stara priča.

Ne voli, tačnije mrzi vetar, jer onda nema gostiju na otvorenoj terasi na kojoj radi samo on, dok mlađi konobari i konobarice više vole da rade unutra.

Ostajemo sami na terasi.

Konobar Džino se ponovo pojavljuje. U ruci mu je papirić koji mi pruža.

„Džino ne zaboravlja“ – kaže. „Tu ti je broj Švabe ribara koji si tražio. Ima ribe koliko ti srce hoće.“

„Hvala, Džino, svaka čast.“

On odlazi teškim korakom, poguren kao uvek.

Sedimo u tišini. Teško je izgovoriti sve što nadolazi.

Gledamo reku urezanu u obalu, sada suvu. Ne znamo značenje prirodnih pojava. Hidrometeorološke prognoze na mom mobilnom su govorile o trenutnoj temperaturi vode, o tendenciji vodostaja, o stvarima za zatezanje lanaca na usidrenim šlepovima. Ništa o tome kojim putem treba ići.

Premda je tek početak juna, kada bi se očekivale poplave usled prolećnog otapanja snega u Alpima, voda je odviše niska i reka sporo, kao da je ulje, otiče ka Crnom moru na kome ruske i ukrajinske rakete potapaju brodove. Vesti nijednom ne navode ime, jer nesreća o kojima slušamo je uvek usmerena ka drugome.

Sunce je još svetlucalo na čašama kada smo ustali, poravnali karirani stolnjak i koraknuli unazad ka parkingu u prašini.

Činilo nam se na trenutak da se vraćamo sebi.

Džino je služio neke devojke sa tamnim staklima na očima koje u međuvremenu behu stigle.

Ušli smo u auto i krenuo sam u rikverc.

Toje bilo nužno da bih se isparkirao. Nikakve kerefeke, nikakve starosti. Uključio sam klimu u automobilu i odvrnuo radio na pristojnu jačinu.

Ja sam, rekoh glasno, sopstvena orbita, svoja kraljevina i kruna.

Put kojim smo se vraćali kući bio je užasan.

Bio je to stari put koji će, kako su pisali u lokalnom Dnevniku, biti ukinut a zaobilazni će ići kroz još jedru šumu.

Dok sam vozio tim putem često bih pogledao u retrovizor.

Nisam znao gde sam.

Terasa, talasi, ribe, devojke, ratovi…

Čovek nikada nije video sve, pomislih i skrenuh, srećno bez posledica, previše naglo na raskrsnici na kojoj su se dešavale mnoge nezgode.