MILAN TODOROV: NOĆNI ČUVAR ČAMACA

 



Milan Todorov


NOĆNI ČUVAR ČAMACA



Naslediti mesto noćnog čuvara čamaca

na drvenim pontonima

koji služe kao privezi

pošto je prethodni čuvar iznenada umro

je nešto što nisam očekivao

od njega

vozača teških kamiona

koji je prošao celu Evropu

da bi penziju stekao

u Velikoj Britaniji

i vratio se na obalu našeg Dunava.

Spava u kamp kamionetu

i žali se na loše snove.

Prihvatio je mesto čuvara

kaže mi

samo zato što to niko nije hteo

da radi za mizernu platu.

A sad idem da spavam

noćas sam bio budan do jedan

a ustao u četiri

jer mi je smetala vlaga posle sinoćne halabuke.

Dok se opravdava desnom rukom se hvata za srce.

A onda pokazuje svoju paunastu lepezu:

Ni ja ne radim taj posao za platu

nego za hranu i po koje piće.

Znam da laže,

ali volim ga jer ne priznaje poraz

nego masti okruglo i slatko kao

što se laže na prekretnici

na polovini života

kad si spreman da budeš

kapelnik nekakve tajne crkve na reci

čije telo pripadnici

lučke policije

još nisu našli

uprkos upornoj i dugoj potrazi

kao da je priobalni svet

i svi mi sa njim

upao u mulj iz koga

nema bežanja

a život i smrt se smenjuju

ne pitajući nas za razloge.







Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све

VEST: MILAN TODOROV NOVI PREDSEDNIK DRUŠTVA KNJIŽEVNIKA VOJVODINE

Слика
  REČ povodom dodele nagrade za životno delo i izbora za predsednika Društva književnika Vojvodine na Skupštini održanoj u Novom Sadu 23. maja 2026. Poštovane koleginice i kolege, Pre svega želim da vam se zahvalim na dodeli ovog značajnog prizanja i ukazanom mi poverenju prilikom izbora za novog predsednika Društva književnika Vojvodine. Moram da kažem da sam na kandidaturu pristao prilično nevoljno i posle mnogo ubeđivanja. Hoću da kažem da nisam žaba koju je lako uterati u vodu. Ipak, sada sam tu, na mokrom i nesigurnom tlu na kome danas jedva opstaje kultura. A kada je reč o nagradi koja nosi naziv „nagrada za životno delo “ - to uvek pomalo zbunjuje, pošto dolazi sa idejom konačnosti , a pisanje je, bar za mene, nešto što se teško može zaokružiti. Uvek ostaje utisak da je ono najvažnije možda tek trebalo da bude napisano. Zato ovu nagradu ne doživljavam kao potvrdu dovršenog, nego pre kao znak da je jedan tok bio vidljiv i da se, makar u većini mojih nastojanja, uklopio u v...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све