RATKO DANGUBIĆ. MALE PRIČE (7)

 

MALE PRIČE/7/

RATKO DANGUBIĆ

Šolja

Svakog jutra koristila je istu plavu šolju. Imala ju je još od prve godine braka i tvrdila je da čaj iz nje ima bolji ukus.

U utorak je nije bilo. Pretražila je kuhinju, otvorila ormariće, zavirila i u mašinu za sudove, iako je znala da je nije uključivala. Na njenom mestu stajala je bela šolja, s tankom napuklinom duž ivice.

Pomislila je da je muž slučajno razbio plavu šolju i kupio drugu da prikrije štetu. Ipak iz nje pila čaj. Imao je isti ukus kao prvog jutra kada ga je zavolela, dok su sedeli na podu praznog stana i pili iz pozajmljenih šolja.

Kada je ušao u kuhinju, sada stariji i sporiji, upitala je:

„Jesi li ti kupio ovu šolju?“

Pogledao ju je dugo, kao da iz daljine priziva nešto zaboravljeno. Onda se osmehnuo.

„Nisam“, rekao je. „I mislim da smo nekada obećali da nećemo zaboraviti ono od čega smo počeli.“

Kasnije su plavu šolju našli na nekoj polici koju godinama nisu preturali. I nisu umeli sebi da objasni kako je bela dospela tamo gde je dospela.

Dugme

Jedno dugme otpalo je s njegovog kaputa i otkotrljalo se pod sofu. Mrzelo ga je da se saginje, ali zima je bila oštra i kaput mu je bio potreban. Dok je pipao po prašini, prsti su dotakli nešto papirnato. Izvukao je cedulju ispisanu rukopisom svoje žene: Ne brini. S godinama postaješ nežniji.

Bila je mrtva već jedanaest godina. Najpre je pomislio da je u pitanju stara poruka koju je zaboravio. Ali papir je bio čist, beo, kao da je tek ostavljen.

Seo je na pod i dugo gledao u napisane reči. Setio se njihove poslednje svađe, sitne i besmislene, zbog koje se nije izvinio.

Sutradan je otišao kod sina, s kojim mesecima nije razgovarao radi jednako glupe rasprave. Kad mu je sin otvorio vrata, samo je rekao:

„Izvini. Trebalo je ranije.“

Te večeri, kada se vratio kući, cedulje više nije bilo. Na podu je ostalo samo dugme.

Spisak

U bibliotečkoj knjizi pronašao je nečiji zaboravljen spisak za kupovinu: mleko, hleb, kruške i dopisanu rečenicu: „Naučiti kako se oprašta.“

Nasmejao se, misleći da je to nečija šala. Ali dok je vraćao papir među stranice, zastao je. Poslednju stavku pročitao je još jednom. Tog jutra sreo je bivšu ženu. Razmenili su hladan pozdrav, kao stranci koji se pretvaraju da nemaju zajedničku prošlost.

Na pijaci je kupio mleko, hleb i kruške. Sa kesama u rukama stajao je pred njenim vratima skoro deset minuta pre nego što je pozvonio. Otvorila mu je zbunjena. Pružio joj je kruške.

„Ne znam kako se ovo kupuje“, rekao je. „Ali pokušavam da naučim.“

Gledala ga je trenutak, a onda se prvi put posle mnogo godina nasmešila. Kruške su bile odlične.

Za opraštanje je trebalo nešto više vremena, ali tog popodneva započelo je.

Poslednja stranica

Kupio je polovan roman i otkrio da mu nedostaje poslednja stranica. Besan, obišao je sve antikvarnice u gradu tražeći drugi primerak. Nigde ga nije bilo.

Prodavac iz poslednje knjižare slegnuo je ramenima.

„Možda kraj nije ni napisan“, rekao je.

Te noći seo je i sam dopisao završetak: Napokon su shvatili da je ljubav samo pažnja koja se strpljivo daje tokom vremena.

Odložio je knjigu i zaboravio na nju. Godinama kasnije, sređujući police posle ženine smrti, ponovo ju je pronašao. Otvorio je poslednju stranicu i zastao. Ispod njegove rečenice, sitnim rukopisom koji je odmah prepoznao, stajalo je: Zato sam ostala. 

Seo je i dugo gledao ove dve. udaljene rečenice. Više nije mogao da se seti da li je prvu napisao on ili ju je, kroz život s njom, jednostavno naučio.