MILAN TODOROV: VEČE POSLE VEČERI

 

Milan Todorov

VEČE POSLE VEČERI

U zgradi starog Radničkog univerziteta liftovi nisu radili.

M. je stigao pola sata ranije od za devetnaest časova zakazane književne večeri.

Penjao se stepeništem bez žurbe. Primećivalo se da prostor više niko ne održava.

Pikavci, papirne maramice, gomile suvog jesenjeg lišća i prašinom zamućena velika prozorska stakla pokazivala su znake propadanja starog sistema.

Kad je najzad stigao na šesti sprat, gde je trebalo da održi književno veče, trebalo mu je vremena da predahne i da se sabere.

Pomislio je: ko će se verati do šestog sprata da bi čuo kako čitam neku, slučajno izabranu priču iz svoje nove knjige.

Kad je najzad ušao u prostoriju u kojoj je trebalo da bude održano književno veče primetio je da je mala, uska, sa zatvorenim prozorima i neprovetrena.

Organizator ga je pozdravio rukujući se i gledajući pritom u stranu.

U sali Radničkog univerziteta bilo je hladno, jer grejanje nije radilo.

Redovi metalnih stolica ostali su uglavnom prazni. Organizator koji je sedeo sa strane povremeno je nervozno pogledavao na sat. Izgledao je kao čovek koji jedva čeka da se sve ovo završi i ode kući ženi i deci.

M. je posle njegove pompezne i prilično prazne najave čitao svoje priče bez naročitog uverenja. Nekoliko prisutnih klimnulo bi glavom na poneku rečenicu. Jedna žena je zapisivala nešto u svesku. Stariji čovek u prvom redu zadremao je već posle druge priče.

Samo ga je jedna devojka slušala bez skretanja pogleda.

Sedela je u poslednjem redu. Crna kožna jakna. Bela majica. Ruke prekrštene na grudima. Nije zapisivala ništa. Nije klimala glavom. Samo ga je gledala.

Kada je završio čitanje, organizator se nakašljao i objavio kraj večeri tonom čoveka koji zatvara neuspešan sastanak.

Ljudi su polako krenuli ka izlazu.

Neko mu je pružio ruku.

Neko zatražio primerak knjige.

Jedna žena je rekla da joj se dopala jedna priča, ali nije umela da se seti koja.

Devojka iz poslednjeg reda stajala je sa strane.

Tek kada je obukao kaput, prišla mu je.

Pitala ga je da li ima vremena za kratak razgovor.

Zna da je kasno i da je veoma umoran, ali ona ga neće puno zamarati. Bar se nadam, rekla je.

Izašli su zajedno.

Veče je bilo hladno.

Kod ugla ulice zastali su neodlučno. U blizini je još radila kafana.

„Kafa ili neko malo piće pre spavanja“, upitao je pokazujući na nju.

„Dobro“, rekla je ne opredeljujući se.

Nagli neodmeren odlazak iz Radničkog univerziteta, skoro trkom niz prljavo stepenište, ličilo je na ulazak u nepoznat vrtlog a sada se činilo da stvari idu uobičajenim sledom.

Malo se šepurio dok su ulazili.

Kraj šanka kunjao je stari konobar..

Seli su za pokrajnji sto.

Stolnjak je bio prekriven belim platnenim mušemama na nekim očigledno zaprljanim mestima.

Šta bi se još večeras sasvim neočekivano moglo desiti, pitao se.

Devojka sa kojom posle neuspele književne večeri u Radničkom domu sada sedi u toj kafani je zgodna i pomalo mistična u crnoj kožnoj jakni i beloj majici koja ističe njene asimetrične dojke bez grudnjaka.

U jednom trenutku, sasvim neočekivano dok su pričali o protekloj večeri, dodirnula ga je nogom ispod stola.

U početku on nije previše mario za to.

Možda je slučajno, mislio je. Dešava se.

Ipak, devojka, malo starija od njega, radila je to sa nogom vrlo pažljivo, da stari jednooki, ali oštroumni konobar, sklon voajerskom posmatranju ljubavnih parova, ništa ne primeti.

Pošto su iscrpeli vinjake, a preturajući po džepovima, shvatili da im opasno ponestaje novca, naručili su, za kraj, pre rastanka, veliku kriglu piva.

Stari konobar se samo poklonio.

Ko zna čemu se ponekad klanjaju stari konobari, pomislio je dok mu je ona milovala nogom ono što se ne imenuje javno.

Pisac je njenu direktnu erotivnost izbegavao za sada koliko je mogao.

Do pre sat ili dva u tom klubu umetnosti gde je čitao svoje najnovije priče, osećao se neobično lako, kao dobar plivač. Sada više nije bio siguran u to.

Devojka koju je tek upoznao i koja je sad sedela naspram njega bila je član sekcije radnika pisaca, tada vrlo masovne grupacije.

Radila je u fabrici kablova Novkabel.

U kafani je bilo zagušljivo. Na njenom vratu video je tanku liniju znoja. Nije izgledala kao da joj smeta.

Jednooki konobar je doneo naručenu kriglu.

Kroz muzgave široke prozore promiču svetla automobila.

„Koliko su knjiga pročitali njihovi vozači“ – upitao je pokazujući joj farove i plavičasti dim koji je ostajao iza njih pošto bi se na obližnjem semaforu pojavilo zeleni svetlo.

Njeni nožni prsti u najlonkama, jer beše izula crne, tesne, štiklaste cipelice, penjali su se lagano niz njegovu potkolenicu.

„Koliko smo popili?“

„Ne znam“, priznao je.

Njegova, vinjacima blago pomućena svest bori se između netom razbuđene čežnje i mogućih budućih nesporazuma koji će sasvim izvesno uslediti ukoliko stvari među njima, još nedovoljno upoznatim, odu do kraja.

Konobar prilazi stolu.

„Trebalo bi da naplatim“, kaže žmirkajući i pomalo osorno, nezadovoljan okasnelim prisustvom dvoje učesnika stare neme predstave.

„Još jedno piće“, pita on devojku, pesnikinju, koja se sada smejulji saučesnički.

„Samo još jedno“, pristaje konobar. „Onda zatvaramo.“

Bio bi to razumljiv ponoćni kompromis da odlazeći nije počeo da gasi svetla, jedno po jedno.

Bila je to tačka preokreta sa nejasnim ishodom.

Ostali su u potpunom mraku.

Nemoj, rekla je kad je pružio ruku.

Pomislio je na žene sa kojima je bio u mraku. Koliko ih je bilo?

Ne mnogo, ali tek sada kada ih više nije bilo postale su poželjnije nego ikada.

Zatim su platili i izašli.

Konobar je za njima zaključao vrata.

Napolju je već pala duboka noć.