Milan Todorov
XXXXXXIII
POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU
„TRAŽENJE BOGA“
Mesto kao rođeno za streljanje
Bio sam pomalo razočaran medijskom kućom zvanom Radio i televizija Lokal. Kroz etar smo stalno obećavali bolja vremena. Međutim, ona su nam stalno izmicala. Ljudi na čelu kuće su se menjali, ali je uređivačka politika ostajala ista. Kraj dvadesetog veka je kraj bez boga. U to sam bio sasvim siguran.
Zbog svega što se dešavalo patio sam od nesanice. A i kad bih zaspao, spavao bih kratko, sat ili dva i budio se. Nekada davno, čitao sam neku studiju o ponašanju drevnih stanovnika Zemlje. I oni su spavali na rate. Sat ili tri najviše, zatim bi ustajali, podjarivali vatru, jeli, pleli prsluke, kuvali, vodili ljubav, pa opet spavali sat ili dva te se budili da se mole ili da se pripreme za odbranu od životinja koje bi ih napadale rano izjutra, pre izgrevanja Sunca.
Zbog tog saznanja mi nije bilo nimalo lakše. Pitao sam se da li je moguć drugačiji svet.
Posle rušenja zgrade TV Lokala i iseljenja osoblja iz zgrade radio Lokala činilo mi se da bi i ja trebalo da se vratim unazad.
Obratio sam se novom gloduru Brani, koji mi je bio naklonjen. Najzad, svi u redakciji su ga zvali tata. Za mene je i dalje bio dramaturg.
„Mislim da je za tebe najvažnije da radiš ono što najbolje znaš.“
Bio je opet mučen bolešću, loman, bled i nesigurnog koraka. Nije ni bilo čudno. Njegova žena Biserka, koja je radila u Društvu književnika kao sekretarica, iznenada je preminula usled izliva krvi na mozak.
Posle njene smrti on je bio toliko mršav da je ličio na nož. I tim nožem je seckao deo po deo sebe.
Izašao sam iz njegove kancelarije kao da i dalje nosim stenu umesto neba na plećima.
U hodniku naleteh na lektorku. Krenula je niz hodnik, a ja sam pošao za njom. Nisam imao nikakav razlog da je pratim, osim što mi se učinilo da bi se, ako je pustim da ode, ponovo zatvorila ona vrata kroz koja je upravo prošao deo mog života.
Hodala je brzo, gotovo žurno, kao da beži od nečega što je ostalo iza nje, ili od mene. Suknja joj je blago treperila uz svaki korak, a plava kosa, tamnija na slepoočnicama, bila je spletena u čvrst i dug uvojak. Cipele su joj tiho udarale o pod. Na jednom mestu zastala je samo toliko da povuče rukav bluze preko zgloba, kao da joj je hladno. Onda je nastavila.
„Čekaj“, rekao sam.
Zastala je neodlučna. Jednu ruku spustila je uz telo, a drugom je pridržala tašnu pod pazuhom. Nije se odmah okrenula. Tek posle nekoliko sekundi pogledala me je preko ramena.
Stajali smo nasred hodnika. Iza nas je Brana u svojoj kancelariji seckao sebe nožem sećanja. Ispred nas su bila stepeništa koja su vodila naniže, ka izlazu, ka ulici gde više nije bilo ni televizije ni radija ni krsta na brdu u daljini, samo praznina u koju su se svi razišli.
„O čemu se radi?“, pitala me je, ne delujući iznenađeno. „Umorna sam od vas takvih…“ Nije dovršila rečenicu.
„Kakvih?“
Pogledala je prvo u moje cipele, pa u lice. Kao da je tamo tražila nešto što joj je bilo poznato odranije.
„Vas kojima nije potrebna žena nego samo povremena ljubavnica kad ste u jednoj od svojih bezbrojnih kriza doba.“
Dok je to govorila, prstima je nervozno prešla preko ivice tašne. Zatim je pustila ručku i ponovo je uhvatila, ovog puta čvršće.
Kako je to čudno sa muškima, pomislih.
Uvek izaberu pogrešno mesto za rođenje a zatim se presele u grad pa dođu u svet tuđih vesti a kad, sasvim suludo, požele ženu koja im je do tada bila prijateljica osećaju se kao da su na mestu za streljanje. Posle toga smo se razišli. Ona je sišla niz stepenice, a ja sam još neko vreme ostao u hodniku. Čuo sam kako se vrata i prozori u redakciji brzo zatvaraju, kao pred oluju.
Izašao sam na ulicu i dugo hodao bez određenog cilja. U jednom izlogu video sam svoj odraz. Učinio mi se nekako stran, kao da gledam čoveka koji je upravo odnekud došao, a ne nekoga ko je tu godinama živeo.
Ušao sam u jednu kafanu, popio dva bela vinani kafu koju nisam želeo, ali sam smatrao da će mi razbistriti misli. Konobar me je dva puta pitao da li ću još nešto. Odmahnuo sam glavom.
Njene reči su mi se vraćale bez reda. Povremena ljubavnica. Kriza doba. Žena koja im je do tada bila prijateljica. Nisam znao šta me je više pogodilo, to što je možda bila u pravu ili to što je izgovorila nešto što sam već odavno znao.
Kasnije sam svratio do redakcije po neke papire koje sam ostavio u fioci. Tamo je, međutim, bilo nečega što nisam očekivao. Telefoni su zvonili jedan za drugim. Neko je brzo zatvarao vrata za sobom. Iz susedne prostorije dopirao je prigušen glas spikera, a onda naglo utihnuo. Dvojica novinara stajala su kraj prozora i nešto šapatom raspravljala. Kad sam im prišao, prekinuli su razgovor.
„Šta se dešava?“, pitao sam.
„Svašta“, rekao je jedan od njih. Tada sam već bio pomalo pripit. Nisam znao da li sam popio zbog onoga što mi je rekla lektorka ili zbog svega onoga što se poslednjih godina događalo. Možda zbog oba. Hodnik mi je izgledao duži nego malopre, a glasovi iz redakcije dolazili su do mene kao kroz vodu. U tom trenutku zazvonio je telefon u glavnoj sobi redakcije, u desku. Svi su se okrenuli prema njemu. Niko nije potrčao da se javi. Posle nekoliko zvonjenja slušalicu je ipak podigla sekretarica. Slušala je ćutke, a zatim pokrila mikrofon rukom i šapatom rekla nekome iza sebe:
„Stvarno je gotovo.“
Izašao sam napolje. Vazduh mi je prijao, ali sam još dugo imao osećaj da mi se redakcija, sa svim svojim šapatima, telefonima i poluzatvorenim vratima, nalazi iza leđa.
Malo kasnije krenuo sam prema kući.
Još je bio dan, proleće je tek zapupelo, kada sam u prilazu kući odlučio da produžim do crkvišta pod čijim malim drvenim tremom su na improvizovanim daščanim klupama sedeli lolalci i ispijali svoje pivske doze. Veliki crni luksuzni automobil beogradskih registracija bio je parkiran ispred poveće grupe meštana. Među njima odmah sam uočio novajliju. Bio je to moj mladi sused koji se posle neuspele migracije u Kanadu vratio u zemlju. Kad me je ugledao pošao mi je u susret.
„Bravo, komšo“, rekao je ironično, lažno oduševljen, pijano bučan. „Rat je gotov. Upravo je objavio tvoj Radio Lokal. Čestitam. Pobedili ste Ameriku!“
Iz mase se potom izdvojio Francuz i potapšao me po ramenu.
Svuda okolo, poput vatrometa u čast kakvog radosnog događaja, venčanja ili rođenja deteta, treštala je paljba iz revolvera i mitraljeza.
*****
Ne usuđujem se da kažem da je ovo kraj. Možda nije. Bog zna.
KRAJ
P.S.
Hvala prijateljima koji su imali strpljenja da me u pisanju ove poduže novele redovno prate. Ovo je, dakle, ono što zovemo prva ruka. Ako je bilo, a bilo je grešaka logičkih i slovnih, pa i stilskih… oprostićete. Sledi doterivanje, u samoći, kao kolebljiva devojka koja i jeste i nije još za udaju.
Коментари
Постави коментар