paradoks

    Markantni muškarac na posteru u tržnom centru drži u ruci šoljicu kafe koja se puši i kaže: „Vreme je da razmišljamo izvan šoljice, da bismo zaštitili ono što je u njoj.“ Na pokretnim stepenicama u mimohodu čujem dete koje pita: „Mama, da li je ovo bog?“ Ne znam šta mu mama odgovara. Mimoišli smo se. Možda je bog. Ne verujem. Ne verujem ni Darvinu. Onaj kapetan koji je pred Prvi rat držao poslednji govor vojnicima koji će zatim poginuti lepo je rekao: Italijani…oni imaju Fiat tenkove… ali i njihovo srce je Fijat. Pobedićemo! Znam da je srce, takođe, neka vrsta mašine, tačnije mašina koja pumpa krv. A, da stvar bude poraznija, duša ne postoji. Ona je nešto kao srce sa greškom. Pa šta mi, u tom slučaju, preostaje? Kome da verujem? Samo razumevanje konteksta, onog iza mene koje moram sve vreme da povezujem sa sobom današnjim. Urednik je moj roman propustio kroz auto korekt, odnosno gramatičku mašinu i ona nije uzela i obzir smisao rečenice nego j...

  Oduvek sam voleo crne pse. Može biti zato što sam i ja crn. Ili što sam u nekom bivšem životu bio crni pas. A za priču koju posmatram već mesecima moj status nije važan. Bitan je crni, mršavi pas koji svako jutro oko devet sati odlazi sa groblja gde, očigledno spava, na pijacu udaljenu pet ili šest krivudavo složenih ulica i uličica, da bi se posle dvanaestog sata, jednako poguren, pomiren sa sudbinom vraćao na groblje koje mu, za razliku od ljudi tamo, obezbeđuje življenje. Viđam ga svakodnevno. Pokušao sam da ga podmitim nekom koskom zaostalom iza prebranca ili parčetom mesa, međutim nije se ni osvrnuo. Razmišljao sam zašto ide na tu hudu, preprodavačku pijacu koja mi se nikad nije dopadala. Da li traži nekog?   Bivšu ljubav bivšeg vlasnika? Nisam nalazio odgovor. Njegovo hodočašće   mi se dopadalo kao znak doslednosti. Tema hodočašća nije bitna. Bio sam i sam hodočasnik na grob Isusa Hrista i dobio onu tipsku   potvrdu da mogu imenu i prezimenu da do...

    ("Stanovanje je iznad svega", Gaj Vera) Svako se trudi da ostavi trag kao obrnuti avion, trag prolaska zemljom a ne nebom. Danas je poletela NASSA raketa sa lutkama umesto ljudi koja bi trebalo da trasira put za život ljudi na Mesecu i, docnije, još negostoljubivijem Marsu. Stvar te, za sada, ne fascinira. Umirati van zemlje je poslednji pogled bez bistrog slapa nekog seoskog potoka urezanog u sećanje, tačnije neke bujice u vreme februarskog školskog raspusta kada si pravio male papirne brodove i puštao ih niz svlak topljivog snega uz kuću u kojoj te je otac   (zapamtio si mu to kao greh) grdio zbog neke loše ocene. Otac je prilika u daljini, smrt i život na Mesecu su prilika u daljini, potok je prolaz u daljini. Gledaš naizmenično pločnik i svemir. Spavaš u proseku šest sati, ne više. Nemaš prava da se rugaš ideji o životu na drugim planetama. Nikad nisi bio tamo, a i oni koji su bili, astronauti, zakleli su se na ćutanje ili su, u međuvremenu, umrli ...

    Vo leti što još niko nije voleo. Bože, da li je to izvodljivo? Ta, toliki su već voleli tebe pa umrli. I toliki te vole i toliki će umreti. Danas si išao u grad sa jednom jedinom namerom: da kupiš novu košulju. Kakva blasfemija! Ili, ipak ne? Dobra košulja, zaista dobra, jer isuviše si star i siromašan da bi kupovao jeftine košulje u Kotonu ili HMu. Dobra košulja ti nije najnužnija stvar, misliš i još misliš da je tvoje telo odveć besposleno kad misliš na taj način na njega. Ranije nisi voleo lunjanje po prodavnicama da bi kupio neku krpu. Smatrao si da je to znojenje bez smisla. Sada, ne misliš tako. Možda ima nekog smisla, ali i dalje u tebi postoji klica otpora. Ne, nije to više ona mladalačka ideja o bezimenoj, u crveno i crno obojenoj revoluciji. Svoju krv prolio si, čini se, u slivnik. Da nije tako, zar bi ovoliko smrdeli slivnici u gradu. Pitao si stručnjaka za vodovod i kanalizaciju i starac ti je savršeno objasnio princip besmisla: pobodu odvodnu cev...

    Priroda je najjača. Zato je volim. I moj najbolji drug je bio jak. Voleo sam  ga. Kad se ubio, nekako u ovo vreme, posvetio sam mu jednu pesmicu. Više se ne sećam kako ide. Možda bih mogao da pročeprkam… Ali, ne želim detalje. Tako je rekla žena koju sam pitao za neke detalje. Ne želim o detaljima. Ali, detalji su ono što smiruje u opštoj kakofoniji. Bez detalja, pomislio sam ali nisam rekao, nikada nećemo biti celina. Sećam se samo kraja in memoriam pesmice, nešto kako volim tu košavu, taj jaki potpuno neočekivan, prljav i kurat vetar koji trese riđi veš na konopima u predgrađu u kome je moj drug još svež leš. Želeo sam trajanje u zvuku i jeku prirode u jesen, makar za život to bilo dockan. Znaš, rekao mi je dva dana pre smrti, u čemu je razlika između mene i tebe. Rekao sam mu da me to ne zanima. Samo u tome, rekao je, što ćeš ti živeti nešto duže. Ali to nije važno, rekao sam. Nije mi odgovorio i ja sad uporno tragam za poslednjim mrvicama...

      Dok sam bio vojnik u nekoj slavonskoj zabiti predsednik Tito je slavio svoju poslednju Novu godinu u hotelu Park u Novom Sadu. Neki tip, približno mojih godina, ali sa slušnim aparatom koji nije radio, dok smo čekali red ispred mesare, trtljao mi je u uho da je bio najsrećniji tada. A ti, pitao je opasno mi se unoseći u onaj areal privatne slobodice od sedamdesetak santimetara oko mene. Bio je gluv kao top i da bih tu stvar završio, klimnuo sam glavom. Nisam bio srećan, onda. Ne mislim da se to sa srećom sada promenilo. Svakako da to nije imalo nikakve veze sa Titom. On je bio car. Onako kao car ljudožder, Haile Salasije, kome sam, takođe, po nagovoru učiteljice mahao zastavicom njegove ljudožderske države dok se u koloni vozila kretao ka varadinskoj tvrđavi, pre dvadesetak godina. Tada sam bio dečak priteran u kanal, prvi put. A na mrtvoj straži, takođe, prvi put u životu osetio sam jezu od moći nepostojanja. Spavali smo na viskom drvenim ležajima, ...

    Zver dolazi. Zver iz Otkrovenja Jovanovog. Tako bi se mogao nazvati ovaj jesenski ( *Interesantno, sad se setih: neko vreme, kao student objavljivao sam tekstove u novinama potpisujući ih sa Stevan Jesenski) serijal priča o crnom panteru koji luta panonskom prerijom i predstavlja smrtnu opasnost za ljude koji bi mu se našli na putu. Interesantno je da su sa širenjem tih glasina o zlokobnoj, crnoj mački utihnule sirene na vozilima hitne pomoći. Ne znam da li je to jedno sa drugim u vezi. Činjenica je da lišće opada i da će sve šume uskoro biti providne, tako da siroti ubistveni mačor, ukoliko je zaista inkognito ( *u šta sumnjam, poznajući vrlo jo mađarske carinike) neće imati mogućnost da se krije. Ne znam šta se sa mnom dešava pod svetlima grada. Pomera se tlo ispod mojih nogu. Gubim ravnotežu. Posle nekoliko stotina metara šetnje jedva se, kao omađijan, dovlačim do uličnog prodavca kokica i uzimam slatku limunadu. Limunada je odlična. Ja sam i dalje loš. Se...