MILAN TODOROV: XXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Uplašio sam se. Ma šta uplašio, utronjao sam se od straha, U šta ulazim mimo svoje volje?

Zašto?

Šta mi je to trebalo?

Da li je to u stvari pravi izazov a ne kvazi slobode izražavanja.

Odjednom je sve dobijaloo drugu dimenziju.
Kuće, ljudi, neizgledna budućnost i esagledivost sveta.

Mogao sam pomisliti da je sve igra, nameštaljka. Diskretno mi je najavljeno da ću sa samostalne emisije biti prebačen u informativni program na svojevrsnu obuku. Tamo su bili iskusni urednici. Oni, uglavnom, ništa nisu pisali. Međutim, moram da priznam imali su sugestivan dubok spikerski glas. Čekali su penziju, flertovali sa mladim lektorkama i trudili se da se nikome ne zameraju.

Ako su mediji u ovoj zemlji samo paravan sa izlepljenim plakatima o lepoti reči, o slobodnom izražavanju, o glasu naroda i njegovom tobožnje pravu da zna više - onda je ovo što se valjalo ispod zemlje bilo centrifuga koja pokreće sudbine, gužva ljude, cedi poslednje ideale ljudi neobeleženog trajanja. To je, pomislih, sada nešto više od vrtloga mog skromnog mladalačkog i bračnog života.

Imao sam sreću ili nesreću, to ću tek saznati na kraju, da dopadnem pod patronat čika Franje Galota, bivšeg fudbalera Vojvodine i novinara širokog razumevanja.

Radio sam u jutarnjem programu dok je on, ujedno i kao šef dopisništva, uređivao prve Novog dana.

Bio je čvrst čovek nesklon fantastičnim nebeskim kumulacijama.

Radio je od svitanja u malom hodniku koji je delio DESK od KUPa. Usput je pijuckao unučiće hercegovačke loze.

Tražio je od dopisnika da budu jasni, da govore samo o onome što su videli i čuli. Samo verističko viđenje ma koliko bilo traumatično. Ništa fantastično, epohalno što bi privuklo slušaoca bombastičnom neistinom.

Bio je lekovit u mojim prvim danima na novom poslu sa podsvesnim opterećenjem kobnog transkripta.

Mnogo puta bio sam u iskušenju da mu se poažalim i ispričam mu sve.

Iako star i ugledam, on ipak nije bio deo moćnog uredničkog kolegijuma.

To je dodatno usporavalo moj pad nad provalijom ličnog i nacionalnog udesa koji se, smatrao sam, približava.

Divni Franja i divne noćne i ranojutarnje smene posle kojih sam se posle deset pre podne vraćao kući da prespavam dan.

Sada sam išao autobuskom linijom sa radijskom popunom kartom koja mi je obezbeđivala besplatan prevoz takozvanim grobljanskim autobusom broj 39. On je išao od bolnice u kojoj je, uvek bih ga setio još ležao poluslep Radoje Francuz preko centra kod OTP banke gde sam ulazio i dolazio do groblja na kome bih silazio.

Jednog dana silazeći kraj groblja odjednom sam se prenerazio. Naime, doživljavao sam taj izlazak iz gužve pretoplog autobusa kod groblja kao povratak kući.

Zatim sam ipak, otresavši se te misli, morao da prođem pored Ciglane i njene zaključane kapije.

Progonila me je žela da napišem istoriju centralnig krsta na njemu i kamenog kipa, sada razdrobljenog, bez prevelike nade da će biti isti, ako ga, kako su obećavali iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, restauriraju narednih vekova.

Odjednom sam se osetio kao gušter na kamenu koga bivši životi, bivše ljudske duše, bivše kuće i predelina kome su građene i u kojima živimo, samo oteraju malo dalje da bi se vratio na njihove ruševine.

Izazov putne metro kartice sada mi se činio kao izazov urbane neizbežnosti. Ništa strašno.

A onda sam dobio poziv iz policije da se javim na informativni razgovor.

Nije pisalo o čemu.

Da li da odem?

Bolje, ne.

Šta bih im rekao što oni već ne znaju?

(nastaviće se)