MILAN TODOROV: XXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Radoje Francuz je najzad, posle više od mesec dana izašao iz bolnice. Ostao je, na žalost, bez jednog oka. Rekao sam mu da mi je žao što nisam stigao ranije da ga obiđem.

Pitao sam ga kako mu je bilo dok je bio bez vida.

Očekivao sam radost zbog povratka.

„Bilo mi je odlično. Smešten sam bio u apartmanu. Posebno odeljenje.“

Nisam mogao da poverujem.

„Sve mi je to obezbedilo jedno slučajno poznanstvo.“

Zastao je na trenutak, naslonivši se na štap koji ranije nikada nije nosio. Njegovo jedino oko, bistro i nepomično, gledalo je negde mimo mene, u prazninu ulice.

„Bilo je to prilikom mog poslednjeg putovanja u Amsterdam a pre hapšenja.“, počeo je tiho, skoro u poverenju. 

"Zbog onog novca koji si uzeo?"

"Ma kakvi.!To je bila predstava. Ko još ide na deset godina zbog nekoliko čekova bez pokrića?"

Predamnom je sada bio neki sasvim nepoznat čovek. Njegova ispovest odjednom je delovala kao scenario za filmski triler koji nikada nisam odgledao do kraja. Svi detalji koje sam znao o njemu u sekundi su pali u vodu. Ćutke sam ga gledao, čekajući da nastavi.

„Vodio sam neku našu delegaciju privrednika. U baru hotela prišao mi je čovek. Predstavio se kao Van der Berg. Nosio je odelo koje je delovalo jeftino, ali su mu sat i pokreti odavali nekoga ko ne nosi ništa što nije skrojeno po meri. Izgledao je kao tipičan holandski činovnik – plav, bled, bezličan.“

Nagnuo sam se bliže. kako smo uopšte došli do takvog stepena poverenja da mi priča takve stvari? Možda je samo željan da sa nekim priča, a ako izmišlja, mislio sam, čini to priično vešto.

„Proveli smo tri noći pijuckajući pivo uz dimljena goveđa rebra na žaru. Mislio sam da je samo usamljeni penzioner koji voli priče sa Balkana. Tek treće večeri, dok je mirno slagao podmetače za čaše, rekao mi je čime se zapravo bavi. Bio je visoki operativac njihove službe, zadužen za teren zapadnog Balkana. Znao je o našoj političkoj sceni, o lokalnim moćnicima i podzemlju više nego većina naših sveznajućih ministara. Znao je čak i zašto sam ja dobio nadimak ’Francuz’, iako mu to nikada nisam spomenuo.“

„I zašto ti je pomogao u bolnici?“ upitao sam. „Obaveštajci ne čine usluge iz čiste ljubaznosti.“

Francuz se blago osmehnuo, a ta grimasa na njegovom narušenom licu delovala je skoro jezivo.

„U pravu si. Van der Berg mi je tada rekao jednu stvar koju sam zapamtio: ’U našem poslu, Francuz, prijatelji se ne kupuju novcem, nego uslugama koje se naplaćuju tek kada obojica zaboravimo da dug postoji.’ Pre tri nedelje, dok sam ležao u mraku sa zavojima preko lica, ne znajući da li ću ikada više videti, u sobu je ušao civil. Nije se predstavio. Samo je spustio telefon pored mog jastuka. S druge strane linije bio je Van der Berg.“

„Šta ti je rekao?“

„Pitao me je kako je moje ’drugo oko’. Kada sam mu rekao da ga više nemam, kratko je odgovorio da će se postarati da bar ovo jedno gleda u najboljim uslovima. Sat vremena kasnije prebacili su me u privatni apartman, sa najboljim hirurgom u gradu. Niko od doktora nije smeo da pita ko plaća račune.“

Radoje Francuz je ućutao i iz džepa kaputa izvadio malu, posivelu tabakeru. Prsti su mu lagano podrhtavali.

„I šta sad?“ upitao sam. „Duguješ mu.“

„Ne dugujem mu novac,“ rekao je Francuz i zapalio cigaretu. Dim se podigao između nas, stvarajući tanku zavesu. „Dugujem mu to jedno oko koje mi je spasio. Ali koji dan, pre nego što sam izašao iz te privatne klinike, stigla mi je koverta bez adrese. Unutra je bila avionska karta za Ženevu i vaučer za mesec dana boravka u hotelu Fermont le Montro Palas na obali Ženevskog jezera. Potrebno je samo da izvadim nov pasoš i upišem ime vlasnika pasoša na vaučeru

„I ti ćeš to uraditi“, upitao sam ga bez pardona.

„Šta bi ti uradio da si na mom mestu? U ovakvim stvarima čovek nema mnogo izbora. Pogotovo star i bolestan čovek kao ja.“

"I ti veruješ u sve što ti kaže taj Berg? Šta ako ti se tamo nešto desi? Kome ćeš da se obratiš?"

"Ako ispadne drugačije...pa ništa. Uvek sam zamišljao da ću skončati na nekom dalekom putu."

(nastaviće se)