MILAN TODOROV: XXXII poglavlje romana u nastajanju „TRAŽENJE BOGA“ PROZORI

Milan Todorov

XXXII POGLAVLJE ROMANA

PROZOR

Smatrao sam da je glodur sasvim u pravu. Ipak, nisam mogao da objasnim njegovu usredsređenost na mene i moje početničke greške. Možda je ipak za sve kriva ona noć od pre nekoliko meseci. Možda je Jasna dvostruka igračica. Ako je to tačno, onda je svesno preuveličala značaj mog prisustva demonstracijama ispred partijskog komiteta?

Nije bilo ozvučenja kada su nezadovoljni i očajni ljidi došli u Novi Grad. Stojeći između upravnih zgrada sa zapadne strane i one severne na kojoj se nalazila siva, hladna i mračna zgrada komiteta nisam ništa čuo osim nerazumljive buke gomile. Onda je neki glas, u prvom trenutku mi se učinilo muškim glasom, ali ipak je bila žena na terasi drugog sprata tik do zgrade Radio Lokala doviknula masi ispod da prihvati električni kabel. Masa je zahučala, talasajući se u mraku poput naglo probuđene hobotnice. U tom trenutku, dok je crna žica klizila niz fasadu, shvatio sam da prisustvujem slomu jednog sveta. Svi mi koji smo se zatekli tu – zatečeni, uplašeni, a opet opijeni nekom čudnom, do tada zabranjenom slobodom – znali smo da siva, nema zgrada komiteta više nikada neće izgledati tako moćno i nedodirljivo.

Ruke iz gomile su se podigle, prihvatilesu kabl i povukle ga dole. Nekoliko trenutaka kasnije, krčanje mikrofonije proseko je noćni vazduh. "Mi smo spremni da se borimo i da budemo uhapšeni."

 Taj piskavi, oštri zvuk naterao je hiljade ljudi da u sekundi utihnu. Buka se stopila u napetu tišinu, a iz zvučnika, dovučenog ko zna odakle, odjeknuo je prvi promukli, drhtavi glas koji je javno izgovorio sve ono o čemu se godinama samo šaputalo iza zatvorenih vrata.

"Sloboda ili smrt!"

Gledao sam u svetla na terasama i senke ljudi koji su stajali ispod njih, osećajući kako mi se hladnoća sa betona uvlači u kosti, dok mi je u grudima bubnjalo nešto sasvim novo – strah pomešan sa radošču izazvanog nezaustavljivim nagoveštajem promene.

Sve ono što se te noći činilo kao spontani bunt, kao provala čistog narodnog gneva i očajnički krik, sada mi iz ove vremenske distance, pak, deluje kao pažljivo koreografisana predstava. Mi na ulici, sa svojim iskrenim emocijama, strahovima i nadama, bili smo samo gornji sloj, ljudska pena na dubokoj, mutnoj vodi okeana zvanog civilizacija.

Ispod tog gornjeg sveta, u polumraku tapaciranih kabineta, kroz telefonske linije koje nisu prisluškivane i preko stočića u diskretnim restoranima, neki drugi ljudi su već povlačili konce. Taj svet ispod nas ne veruje u ideale, nacije i gnev gomile; on veruje u poluge moći, kontrole i tajming.

Oni su tačno znali kada treba pustiti kabel niz terasu, kome dati mikrofon u ruke i u kom trenutku dopustiti da se zgrada komiteta zabeli od jogurta iz tetrapaka. Naša iskrena potreba za pravdom bila je samo gorivo u motora koji je neko drugi konstruisao i pokrenuo. Dok smo mi verovali da stvaramo istoriju, zapravo smo samo odrađivali gornji deo posla za one koji su iz senke dirigovali celom dramom.

„Hajdemo kući“, predložila mi je supruga.

Pogledao sam je, potraživši u njenim očima onu istu zbunjenost koja je i mene obuzela, ali video sam samo duboki, otežali zamor. Za nju to više nije bila istorija u nastajanju, niti početak nekog doba promena. Bila je to samo hladna noć, gomila nepoznatih ljudi i neprijatna slutnja da bi sve moglo da izmakne kontroli. I dok sam je držao pod ruku, osećajući kako drhti pod tankim kaputom, znao sam da su podzemne sile već otvorile pukotine u samim temeljima naše kuće.

Jer te podzemne sile nisu bile samo političke intrige, tajni dogovori i prljave igre bezbednosnih službi. Bilo je u njima nečeg drevnijeg i zlokobnijeg – nevidljive geometrije moći i zakona potčinjavanja jačima i bogatijima.

 Dok smo koračali kroz mrak, učinilo mi se da ulične svetiljke samo produbljuju senke koje su se vukle za nama.

Ušli smo u stan u potpunoj tišini. Ali, kada sam pritisnuo prekidač u hodniku, sijalica je zatreperila žutim, bolesnim sjajem, a staklo na ormariću sa belim svečanim sudovima i kristalnim tucetom čaša zadrhtalo je bez vidljivog razloga. Moja žena je zastala sa rukom na bravi, uplašeno gledajući u ugao dnevne sobe gde se sada već senka šifonjera sa sudovima istezala po podu u nizu belih smrskanih komadića porcelana. Na suprotnoj strani lupkala su bela krila drvenog, starog anđela trpezarijskog prozora.

(nastaviće se)