MILAN TODOROV: ŠALA ILI XXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“
XVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU
„TRAŽENJE
BOGA“
ŠALA
Posle vraćene mi emisije,
doduše sa bogaljastim nazivom, svako bi očekivao da se povučem u
neki ćošak redakcije, da kuckam male smešne skečeve i iz te
sigurne jazbine osmatram šta se dešava oko mene. Posle godinu dana
postao bih od pripravnika mlađi saradnik i dobio nekoliko bodova
više za platu. To bi bilo taman za jednu bocu dobrog vina i sto
grama salame ponedeljkom uveče posle snimanja vesele emisijice.
Izgubio bih svaku vezu sa
očekivanjima glumaca, pa i tonaca, Urednik muzičke redakcije,
izvesni Kihalek, sin koji je po kraljevskom običaju u tadašnjem
Radiju nasledio na tom mestu oca i koji nije ionako u mojim emisijama
video ništa vredno, dodelio bi mi umesto sjajnog Vilija ili Dejana
ili Dežea neku priučenu fuficu da ilustruje pasaže i bira muzičke
grupe za izvođenje songova.
Snimanje ne bi više proticalo
u buci, smehu, u tonskim zapisima neurednim ali božanstvenim.
Trebalo je da biram između regula vlasti i nediscipline koja bi me
svakako osudila na povratak u Informativnu redakciju ili još gore za
izbacivanje na ulicu.
Pitao sam se koja je to sila
koja nas drži na uzdi i udara bičem kad pokušavamo da budemo
neka vrsta tumača onoga što
nam se kolektivno događa.
U međuvremenu dogodilo se
nešto potpuno bizarno. Jednog jutra, posle svoje noćne smene,
a radio sam još ranojutarnju
kod starog Franje, zatekoh Jasnu u delu gde su se nalazile
montažernice, takozvani kateri kako pokušava da se oslobodi lisica
sa ruku.
Ispostavilo se da je u
pitanju, kako mi je rekla, mala šala. Urednik Dramskog se zaneo i
vezao joj lisice u delikatnOm trenutku dok je primala neke izveštaje
u kateru nagnuta nad velikim stajaćim magnetofonima, pokušao da je
obljubi ali pošto se otimala ostavio ju je zarobljenu malim
okruglastim okovima oko ručnih zglobova.
Smatrao sam da je najbolje da
pozovemo majstora Simčeta, mašinbravara koji je imao malu radionicu
u podrumu i koristio je za svoje privatne poslove. U radiju je
povremeno samo popravljao bravice na pisaćim stolovima.
Imali smo sreće. Simče je
poranio jer je morao da završi varenje neke kapije za spoljnog
kupca. Bio je ljut:
„Koja budala te je vezala“,
pitao je Jasnu.
Ona je, naravno, prećutala
odgovor.
„To bi trebalo prijaviti
policiji.“
Rekao sam mu da ne preteruje,
nego da je, kako zna i ume, oslobodi okova.
On je zatim otišao u svoju
radionicu i vratio se sa svežnjem kalauza. Onaj najtanji, poput igLe
za šivenje, mek i podatljiv, pokazao se kao pravi.
Jasna je najzad bila slobodna.
„Šta da radim sa lisicama“,
pitao je majstor Simče.
„Uzeću ih“, rekao sam bez
posebnog objašnjenja.
Simče se oteturao u podrum.
Imao je pametnijeg posla.
Sa lisicama moćnog urednika
Dramskog mogao sam da se ponašam onako kako mislim da je potrebno.
Napisao sam malu šalu, smešni
skeč povodom novinske vesti da su se pojavili pacovi u
kanalizacionim kanalima u centru grada.
U to vreme spremao sam
poslednji ispit iz svetske književnosti.
Napisao sam, dakle, malu šalu u kojoj
sam aludirao da pacovi napuštaju brod koji tone.
To još nismo snimili. Bilo je
u scenariju koji sam, po običaju, morao svakog petka da ostavim
sekretarici Jeji da bi ga predala glodoru Todoroviću.
Nije bilo ništa epohalno.
Nisam očekivao reakciju.
U to vreme čitao sam Kunderu
i njegov roman Šala.
Smatrao sam da je najbolje ako
ponovim ono što je njegov junak Ludvik Jan uradio poslavši
razglednicu devojci sa malom političkom šalom i onda tek posle toga
shvatio da su sitni trenuci koje nije planirao presudni.
„Sve što nam se dešava
proizvod je našeg mozga“, rekla mi je Jasna dok smo dovršavili
pijenje kafe iz belih plastičnih šoljica u hodniku.
„Seks?“
„Naročito
seks“.
(nastaviće
se)
Коментари
Постави коментар