RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (14)

 

MALE PRIČE /14/

Ratko Dangubić

Svetlo u sudoperi

Prala je sudove noću jer je dan pravio previše buke. Stan je bio dovoljno mali da voda zvuči kao sama misao. Na dnu sudopere, kašika je držala tanki srp svetla ulične lampe. Iako je puštala vodu, odraz se nije pomerao. Ostao je tačno tu, kao da je odlučio da tu živi.

Majka joj je govorila da odrazi nisu kopije nego posetioci. „Nemoj im verovati previše,“ rekla je jednom, pijana, pokazujući na ogledalo koje nije postojalo.

Sada je kašika držala ceo svet u malom: prolazne automobile, čoveka koji puši, psa koji kao da hoda kroz zidove. Zatvorila je slavinu. Tišina je stigla pre nego što je voda prestala da teče. Svetlo je ostalo. Obrisala je ruke i ostavila i odrazu sudoperi, kao da ostavlja malog boga bez nadzora.

Stanar iznad

Stanar iznad nikada nije pravio korake, samo zastoje. Mogla je da prepozna gde stoji po tome kako plafon zaboravi da bude ravan. Jednom ga je srela u hodniku. Rekao je: „Izvinjavam se što postojim iznad vas,“ i nasmejao se kao da je to administrativna greška.

Noću je čula da pomera nameštaj, iako gore nije bilo ničega dovoljno velikog da se cima. Zvukovi su bili pažljivi, kao da premešta nevidljive ormane.

Jednog jutra, našla je vodu kako kaplje sa plafona, formirajući malo sazvežđe na kuhinjskom podu. Dala mu je ime po gradu iz detinjstva koji više nije mogla da pronađe na mapama.

Kada je došao stanodavac, rekao je da gore niko ne živi. Stan je prazan mesecima. Te noći plafon je prestao da zaboravlja svoj oblik. Ali ona je i dalje čula njegove korake, spore, kao da uče gravitaciju ispočetka.

Autobus koji je zaboravio rutu

Autobus je stigao kasno i već neodlučan. Vozač nije gledao putnike, već put, kao da put može da prizna nešto. Na pola grada, autobus je stao na crveno koje nije postojalo ni na jednoj mapi. Nijedno drugo vozilo ga nije priznavalo.

Čovek u sivom kaputu rekao je: „Ovo nije moja stanica,“ i ostao da sedi. Napolju su se zgrade počele ponavljati, ali blago izmenjene—prozori gde su bila vrata, vrata gde je možda curilo vreme. Razglas je krčao, ali je puštao samo vremensku prognozu od pre deset godina.

Shvatila je da ne prepoznaje nijednog putnika, ali da ima osećaj da je s njima već propuštala rođendane. Kada je autobus konačno krenuo, nije bilo jasno da li je skrenuo on ili se grad okrenuo oko njega. Svi su izašli negde što su odlučili da ne imenuju.

Fotografija koja je bila topla

Našla je fotografiju u knjizi koju nikada nije čitala. Na njoj je bila soba u kojoj je upravo sedela. Na slici nje nije bilo, ali stolica na kojoj je sedela bila je blago udubljena, kao da pamti težinu. Kada je dodirnula papir, bio je topao, kao koža koja je tek ostavljena na miru.

Telefon je zazvonio, ali zvuk je dolazio iz same fotografije. Počela je da testira: stavljala je predmete uz nju. Olovka je delimično nestala u slici i odbila da se potpuno vrati.

Noću je sanjala fotografa kako se izvinjava. „Samo uzimam ono što već odlazi,“ rekao je.

Sledećeg jutra, stolica na fotografiji bila je prazna na drugačiji način—kao da je neko drugi nakratko pokušao da postane ona.

Prestala je da drži fotografije, ali ponekad je vazduh i dalje pravio okvir oko nje.

Komšija koji je brojao tišinu

Živeo je preko dvorišta i držao svesku otvorenu kraj prozora. Mislila je da je pisac, dok nije primetila da ništa ne zapisuje. Umesto toga, stavljao je oznake posle dugih perioda tišine. Jednu oznaku za svaku tišinu koja je preživela kontakt sa svetom.

Jednom ga je pitala šta broji.

„Dokaze,“ rekao je. „Da se nešto nije dogodilo preglasno.“

Nakon što je umro, nasledila je svesku. Većina stranica bila je ispunjena urednim kolonama odsustva. Na poslednjoj stranici pisalo je samo: Danas je sve gotovo postojalo.

Držala je svesku na stolu, gde je činila da soba postane malo strpljivija. Ponekad joj se činilo da je čuje kako sabira stvari kada ne obraća pažnju.

Lift koji ide u stranu

Lift u zgradi prestao je da ide gore ili dole negde krajem jeseni. Počeo je da se kreće u stranu, iako su vrata tvrdila da se ništa nije promenilo.

Ljudi su ga i dalje koristili. Govorili su da štedi vreme, iako niko nije znao za koje odredište.

Jednom je ušla i izašla u hodniku identičnom njenom, osim jedne sitne razlike: sve fotografije prikazivale su ljude koje još nije zaboravila.

Liftadžija, ako ga je uopšte bilo, nikada nije govorio. Samo je ogledalo kasnilo za njihovim pokretima, kao da uči da ih prepoznaje. Posle nekog vremena prestala je da ga koristi. Ali ponekad bi se zatekla već negde drugde, noseći osećaj kretanja bez njegove dozvole.

Zgrada je nastavila da funkcioniše normalno, što je delovalo sumnjivo.

Doktor malih nestajanja

Nije bio pravi lekar, ali su mu ljudi dolazili zbog stvari koje se nisu mogle dijagnostikovati: izgubljena imena, nestala popodneva, osećaj da su izbrisani iz razgovora dok još uvek sede u njemu.

Kancelarija mu je bila prazna osim stola i čaše vode koja nikada nije menjala nivo.

Pažljivo je slušao, a zatim pisao recepte za obične stvari: spavanje, sporo hodanje, izbegavanje ogledala utorkom.

Jedna žena mu je rekla da počinje da nestaje na fotografijama. Klimnuo je i rekao: „To je obično reverzibilno, osim kada nije.“

Kada je zatvorio ordinaciju, niko nije odmah primetio. Tek kasnije su shvatili da su njihova mala nestajanja prestala da se beleže.

Godinama kasnije prošla je pored njegovog starog prostora. Čaša vode je i dalje stajala, sada malo punija, kao da se soba sama počela sećati bez njega. Nije ušla. Neka odsustva, pomislila je, vole privatnost.