MILAN TODOROV: EMA (XXV)

 

Milan Todorov

XXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

EMA

Pošto se Radoje Francuz još nalazio u bolnici, nisam želeo da ga uznemiravam. Tek što smo se upoznali; nije bilo opravdano da ga opterećujem svojim pitanjima.

Setio sam se radijske biblioteke. Nalazila se u obližnjoj zgradi nekadašnjeg Sokolskog doma, kasnije preimenovanog u Dom kulture. Međutim, vrata su bila zaključana. Po njima se uhvatila paučina. Očigledno, tu nedeljama niko nije dolazio.

Na vratima je, ipak, bila zalepljena mala ceduljica. Na njoj je, urednim rukopisom, pisalo:

„Vraćam se odmah. Ema.“

Izvadio sam hemijsku olovku i dopisao:

„Čekam te Ema, nestrpljivo. Aleksandar.“ Dopisao sam i broj telefona u redakciji Jutarnjeg.

Onda sam se vratio u radio, tek da budem viđen. Prošao sam pored stola sekretarice Jeje, koja je upravo starijim novinarima delila pristigle dnevne novine. Za nas, mlade, primerci nisu bili naručivani. Kad me je ugledala malo se trgla i sasvim neuobičajeno pružila mi svoj primerak dnevnih novina.

Šta bi to trebalo da znači, pitao sam se.

Nastavio sam do svog stola, glumeći ravnodušnost, dok su mi se misli lomile između Eme, paučine na vratima radijske biblioteke i ove iznenadne Jejine velikodušnosti. U redakciji je vladala ona prepoznatljiva, teška tišina pre podneva, ispunjena samo ritmičkim udaranjem pisaćih mašina starijih kolega i mirisom jeftine, prekuvane kafe.

Seo sam, rasklopio novine i počeo polako da listam.

Prve strane – visoka politika, privredni planovi, izveštaji sa sednica. Ništa. Kultura, hronika... A onda, na dnu osme strane, u uglu koji bi većina čitalaca samo preletela pogledom, ugledao sam kratku vest u okviru gradske hronike:

"Zagonetni udes na prilazu gradu

Sinoć je u blizini starog groblja kod ugašene gradske Ciglane pronađeno vozilo beogradskih tablica u odvodnom kanalu. Vozilo je, pretpostavlja se, zbog neprilagođene brzine na tom uskom delu puta udarilo u metalnu ogradu oko napuštenog bunara. Vozač, čije ime nismo uspeli da saznamo,
sa teškim povredama prebačen je u obližnju Vojnu bolnicu. Uzroci nesreće za sada su nepoznati, a policija se još nije oglasila."

Vest je bila u najmanju ruku čudna. Govorilo se o noćnoj saobraćajnoj nezgodi a da se ništa nije reklo od suštinske važnosti za njeno razumevanje.

Ko je vozač?

Otkud napušteni bunar? Nisam znao ni da postoji. Koja je njegova svrha bila nekada? To znači da voda dolazi čak na najvišu kotu glinovitog brda.Odakle i kako je to moguće?

I, najzagonetnije, zašto je vozač prebačen u Vojnu a ne gradsku bolnicu? Ko bi to mogao da bude?

Vratio sam novine sekretarici, zahvalio se i upitao je da li se neko interesovao za mene prethodnih dana.

Rekla je da joj se čini da je neko zvao telefonom, insistirao da me čuje, ali da se nije predstavio.

Zamolila ga je da ostavi poruku na šta se on, bio je muškarac dakle, samo nasmejao, kako je rekla, i vrlo odsečno sa neobičnim akcentom odgovorio da nema nikakvu poruku. Dovoljno je, kazao je, što je zvao.

Upitah je za biblioteku i zašto ne radi.

Nije podigla glavu sa svojih papira, ali su joj se prsti na pisaćoj mašini nakratko zaustavili.

Radijska biblioteka i arhiv pri Domu kulture privremeno neće raditi za stranke zbog inventarisanja građe.

Srce mi je poskočilo. Inventarisanje? Vrata su bila zaključana nedeljama, nahvatala se paučina, a radijska biblioteka „privremeno ne radi“?

 Neko je pokrivao Emin izostanak. 

Ili je neko želeo da osigura da niko, osim njih, tamo ne ulazi.

„Navratiću za nekoliko dana. Možda završe inventar“, rekao sam.

„Sumnjam“ , odgovorila je. „Tamo se toliko toga nakupilo. Menjali su se bibliotekari. Ugavnom, kao što možda znaš, tamo su za bibliotekare postavljali samo one politički nepodobne. Pesnike, uglavnom. A oni nisu vodili ni o čemu evidenciju.“

„A Ema? Kako je ona dospela tamo?“

„Ne postoji osoba sa takvim imenom na našem platnom spisku.“

„Kako mislite nema Eme?“, izlanulo mi se pre nego što sam uspeo da zauzdam glas. „Uredno se potpisala na vratima.“

Tetka Jeja, kako smo je zvali, je konačno podigla pogled sa pisane mašine. Njene sitne, umorne oči pod debelim staklima naočara nakratko su me odmerile sa nečim što je ličilo na sažaljenje, a možda i na tihu opomenu.

„Aleksandre, sine“, rekla je tiše nego obično, sklanjajući zalutali pramen sede kose s čela. „Nema nikakve Eme. U radijskoj biblioteci godinama radi stari profesor Glišić. A on je od prošlog meseca na bolovanju. Šlogiran. Ne može da govori. Vrata su zaključana od tada. Ko god da je napisao tu poruku, nije na platnom spisku ove kuće.“

Hladan znoj mi je skliznuo niz leđa. Prsti su mi se nesvesno zgrčili u džepu mantila, dodirujući onu istu hemijsku olovku kojom sam se, svega pola sata ranije, lakomisleno potpisao ispod Eminog imena. Ostavio sam svoj trag. Dopisao sam redakcijski broj. Glupak.

„Hvala vam, Jeja“, izustio sam, trudeći se da mi glas ne zadrhti, pa sam se okrenuo i krenuo ka svom stolu.

Sada su se svi komadići ove nevidljive slagalice slagali u uznemiravajuću zagonetku. Radoje Francuz leži u bolnici – ali niko ne zna kojoj, možda, kako se šuškalo, Vojnoj , gde pristup imaju samo odabrani i gde obični novinari ne mogu ni da provire kroz kapiju. Auto beogradskih tablica. Napušteni bunar kod stare Ciglane za koji niko u gradu nije znao. Mrtva tišina policije.

I sada Ema. Devojka čije sam ime zatekao na paučinom prekrivenim vratima zgrade u kojoj zvanično ne radi.

Ako Ema nije bila bibliotekarka, ko je bila?

Emanuela iz pornića koje smo tada gledali u društvu još jednog para, radijskog muzičara Semelija i njegove dugokose crnke iz orkestra janike Balaša.

I još važnije: kome sam ja to upravo ostavio poruku da ga „nestrpljivo čekam“?

Dok sam sedao za svoj sto, telefon na stolu u uglu se oglasio.

Prvi zvon bio je kratak, ali je u tišini redakcije odjeknuo kao pucanj. Pogledao sam u crni, masivni aparat. Jeja je sa svog mesta prestala da kuca. Stari novinari nisu podigli glave, oguglali na svakodnevnu zvonjavu.

Prišao sam i podigao slušalicu.

„Redakcija Jutarnjeg, Aleksandar ovde“, rekao sam, pokušavajući da zvučim službeno i smireno.

Sa druge strane žice nije bilo glasa. Čulo se samo teško, ravnomerno disanje i tiho pucketanje veze, kao da neko zove iz javne govornice na otvorenom, gde vetar nosi zvuke ulice.

„Alo?“, ponovio sam. „Jeste li vi tražili Aleksandra?“

Kratka pauza, a onda se oglasio dubok, hrapav muški glas, praćen lakim stranim naglaskom:

„Francus ti šalje pozdrave, Aco…“

Zbunio sam se na tren.

„Koji Francuz? Radoje?“

„Ne, nego pravi Francuz. Kaže da ne bunariš gde ti nije mesto. Voda u starom bunaru je mutna a ograda srušena. Lako se sklizne u nju ali posle nema izlaza.“

Veza se prekinula uz oštar šum.

Ruka mi je ostala u vazduhu sa slušalicom prislonjenom uz uho. Gledao sam kroz prozor redakcije dole na ulici, ka zgradi Doma kulture. Tamo, iza stakla na prvom spratu gde se nalazila biblioteka, učinilo mi se da se na trenutak pomerila zavesa.

Šta ja tražim uopšte, upitao sam se.

Moje muvanje po groblju, traganje za uzrokom nesreće u Ciglani, tiho gašenje satirične emisije, pa nikad do kraja ostvaren ali i neprekinut flert sa Jasnom; ponosno odbijanje moje supruge da preko veze nađe posao; moj pristanak na rad u Jutarnjem programu koji je predviđen za novinare koji bi trebalo da budu nevidljivi; najzad tajne obaveštajne službe ili još verovatnije Državna bezbednost i profesor Glišić koga sam još kao student viđao na književnim susretima večito u besprekorno skrojenom sivom odelu i upoznao kao izvrsnog govornika i oštrog književnog kritičara sada u ulozi šlogiranog arhivara...sve to je sve više ličilo na traženje đavola.

„Pričaš kao u bunilu. Spavaj, opet si izgleda imao težak dan“, rekla mi je žena dok sam se prevrtao u krevetu boreći se kao bez duše sa tim mislima u glavi.

(nastaviće se)