MILAN TODOROV:XXIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU "TRAŽENJE BOGA" PISMO ANONIMNOG SLUŠAOCA

 Milan Todorov

XXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

"TRAŽENJE BOGA"

PISMO ANONIMNOG SLUŠAOCA

Nikada nisam imao jasnu predstavu o tome ko i kako izračunava slušanost neke emisije.

U okviru radija i televizije postojalo je Odeljenje za analizu programa. Vodila ga je jedna crna, sredovečna žena po imenu – ako se dobro sećam – Slobodanka Raspopović.

Nisam znao kojim instrumentima raspolažu. Bio sam uveren da to rade metodom slučajnog uzorka.

Jednom se, prilikom nekog službenog putovanja, zatekoh u kombiju sa njom. Odlučio sam da je pitam kako to oni rade.

„Mladiću“, rekla je, „to ne treba da vas brine. Možemo se dogovoriti.“

Put je bio dug i u tom trenutku vozač službenog vozila upita da li da skrenemo u motel kod Tri hrasta, na koji ćemo uskoro naići. Rekao je da imaju dobar roštilj i da bismo mogli da se okrepimo.

Slobodanka i ja pristadosmo.

Kad smo se parkirali ispred restorana, videsmo samo jedan hrast, dok druga dva behu osušena. Međutim, hrana u restoranu je bila odlična. Nikada nisam pojeo veću i bolju pljeskavicu. Imala je obim – da ne preteram – onog plastičnog obruča koji devojčice vrte oko kukova, ko zna za koga i zašto.

Gospođa Raspopović je pre okrepljenja popila tri vinjaka, a zatim je naručila i veliku kriglu piva.

Platili smo i krenuli dalje.

Raspopovićka se ponašala sve slobodnije. Ja sam sedeo pored vozača, na jedinom suvozačevom sedištu, a ona iza nas, prilično raskomoćena na zadnjim sedištima. Ulovivši u jednom trenutku moj pogled u retrovizoru, raširila je noge i pokazala mi svoje dlakavo međunožje. Imala je gaćice, ali stidne dlake neverovatne dužine – brat bratu bar deset ili dvanaest santimetara – virile su iz njih.

Trgnuo sam pogled. Osetio sam da sam je time uvredio. Bilo bi besmisleno da joj kažem da me ne zanima i da nije moj tip. Nikada nisam voleo dlakave crne devojke, pa ni žene.

Znao sam dobro šta to znači. Moja emisija ni ubuduće neće beležiti porast broja slušalaca.

Sledećeg dana, međutim, na moje ogromno iznenađenje, sekretarica Jeja mi je predala pismo adresovano na ime moje emisije. Bilo je u običnom plavom kovertu, zapečaćeno malo ukrivo, verovatno otvarano ili popljuvano nekim trzavim kašljem.

Kad sam ga otvorio, shvatio sam da sam u pravu. Pismo je bilo anonimno. Slušalac koji se nije predstavio pisao je da voli moju emisiju, da je redovno prati i da ga je posebno zainteresovala moja mala šala – ili, kako je on napisao, „humoreska“ – o podzemnim kanalima ispod grada.

„Kao hidrološki inženjer stare Jugoslavije, možda bih mogao nešto više da vam ispričam o tome. Ukoliko još budem živ.“

Ispod je stajao potpis: Stjepan Horvat, i adresa.

Odlučio sam da ga posetim.

Ležao je u sobi u staroj zgradi ispod tvrđave. O njemu je brinula njegova, takođe vrlo stara, žena. Kad sam ušao u stan, zapahnuo me je miris tipičan za stanove starih ljudi: mešavina mokraće i znoja.

Gospodin Stjepan ležao je na medicinskom krevetu sa ogradom da ne bi slučajno ispao. Pored kreveta nalazila se medicinska stolica za obavljanje male i velike nužde. Na malom stolu pored kreveta bile su redom sortirane kutije lekova, aparat za inhalaciju, vitaminske injekcije, injekcije insulina, gaze, flasteri, rezervni kateter, injekcije protiv bolova... Veliko ogledalo prekriveno plahtom, kao u filmovima o vampirima. Krevet zauzima središnje mesto u zamračenoj prostoriji, poput oltara u praznoj crkvi.

„Došli ste?“

Ne znam šta da kažem.

„Dobro je što ste došli. Znate, ja ležim i jedino što mi pričinjava zadovoljstvo jeste radio. Slušao sam vašu emisiju.“

„Drago mi je i hvala vam na tome“, rekoh.

„Ta šala sa kanalima, znate…“, zakašljao se. Sačekao sam. „…To je jako... jako ozbiljno.“

„Kako to mislite, gospodine Stjepane?“

„Dozvolite da ja znam ponešto o tome. Ipak sam bio upravnik pošte u mestu za vreme Drugog rata. Trideset kilometara kanala ispod grada i reke. U početku su služili za odbranu od turske navale, a posle za beg.“

„Ko je bežao, gospodine Stjepane?“

„Nećete verovati.“

„Vrh NDH sa Pavelićem na čelu?“

„Kako je to moguće?“

„Jedan kanal je vodio direktno do franjevačkog samostana u podnožju tvrđave. A tamo su bile kripte u koje su sahranjivani župnici Varadina. Niko ne sme da uđe u tu prostoriju. Ključ je bačen u Dunav.“

Nisam znao šta da mislim. Zašto mi čovek pri kraju života poverava takve stvari?

„Uostalom, ako mi ne verujete, a vidim da pomalo sumnjate, prounjate malo po samostanu.On je leti pa i veći deo godine zaključan. Šta mislite zašto?

Zakašljao se ponovo, ovoga puta duže i teže. Iz dubine njegovog grudnog koša dopirao je zvuk nalik na struganje suvog lišća po asfaltu. Njegova supruga, koja je do tada bez pokreta stajala u uglu sobe poput kakve drvene statue, prišla je sa čašom vode i malom plastičnom kašičicom.

Gledao sam ga kako pije. Svaki gutljaj bio je mala, teška pobeda nad sopstvenim telom.

„To je sve što imam da vam kažem“, šapnuo je Stjepan, zatvarajući oči. Njegovo lice, upalo i požutelo pod svetlošću jedine golo usijane sijalice na plafonu, u tom trenutku stvori iluziju posmrtne maske. „Sada idite. Umoran sam.“

Izašao sam na ulicu.

Otišao sam direktno do franjevačkog samostana.

Zgrada je stajala nemo, masivna i odronjena na ivici podgrađa, ograđena visokim zidom i obrasla u gusti bršljan koji je gutao stare prozore. Bilo je kasno popodne, ali kapija je bila čvrsto zaključana teškim, rđavim lancem. Na mesinganoj pločici pored ulaza pisalo je samo vreme održavanja misa — nedeljom u osam ujutru. Nikakvog drugog znaka života nije bilo. Unutra, u dvorištu, rasla je visoka, nepokošena trava.

U glavi su mi se mešale slike: dlakavo međunožje Slobodanke Raspopović u retrovizoru službenog kombija, miris pržene masti iz restorana Kod tri hrasta, ogledalo prekriveno plahtom u Stjepanovoj sobi i taj tajni, poplavljeni kanal pod Dunavom kroz koji su, u mraku i strahu, bežale ustaše pred bezbožnim pobednicima.

(nastaviće se)

,