MILAN TODOROV: XXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU " TRAŽENJE BOGA"

Milan Todorov

XXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Te noći otvorio sam fasciklu sa transkriptom razgovora o jamskim kanalima. Na moje veliko iznenađenje među njegovim stranicama ugledao sam neobičnu kartu. To je zapravo bio mali pravougaonik žuto mrke boje približno 35 sa 65 milimetara. U gorjem delu pravougaonika bio je utisnut natpis MÉTROPOLITAIN RATP na osnovu čega se moglo zaključiti da je reč o staroj karti za metro. Duž cele poleđine karte nalazila se uska magnetna traka. Kartončić je bio izgužvan i mestimično potamneo od vremena i vlage. U podnožju sa prednje strane bio je mašinski utisnut datum 5. oktobar 1988. Vreme ulaska je takođe naznačeno. 22 časa i 6 minuta sa oznakom linije 4 (Porte de Clignancourt – Porte d’Orléans).

Bio sam preneražen. Kartica je ležala među stranicama transkripta kao da ju je neko namjerno ostavio da bude pronađena.

Zapitao sam se ko bi to mogao da bude?

Transkripti su načinjeni tek pre mesec dana.

Najviše me je uznemirila činjenica da se karta. odnosno njeno korišćenje od strane nepoznatog, odnosilo na datum i tačno vreme kada sam se nalazio pred pokrajinskim komitetom za vreme demonstracija 1988. godine. Tamo me je uočila koleginica Jasna i posle toga u više navrata upozorila da budem oprezan.

Pitao sam je zašto.

Izvrdala je odgovor i rekla da čovek nikad ne zna ko mu je neprijatelj.

Vrteo sam te noći dugo kartu u rukama pa čak i zaspao sa njom.

Ujutro, ranije nego obično,pohrlio sam u radio stanicu. Novinari, znao sam, dolaze tek posle deset. Međutim, službenici i tehničko osoblje mora da bude na svom radnom mestu već od šest časova pa do četrnaest.

Desno od ulaza, u prizemlju, nalazila se arhiva. Ušao sam i odmah pored prozora za malim stolom ugledao Jaroslava. Bio je iznenađen što me vidi.

Ustao je i pokazao mi rukom da pođem za njimda ne ometamo ostale kolege koji su nagnuti nad magnetofonima i pisaćim mašinama skidali reči sa traka da bi ih sačuvali za buduća vremena.

To je bilo pomalo groteskno. Pomislio sam na tolike reči, gomile, tone reči razbacanih u etru i na to da ni sada u štampanom, novom obliku neće značiti ništa, da će biti samo mrtve reči, ukoliko ne bude imao ko da ih ponovo izgovori. To je, pomislio sam, sudbina i reči u mojim tekstovima. Sveukupno trajanje čovekovo može se porediti sa vidikom koji njegove reči otvaraju svetu a kad to prestanu da čine, kad postanu mrtve reči, neće biti nikoga, osim možda nakratko, koji će nam verovati.

Jaroslav me je uveo u malu, sporednu prostoriju koja je zaudarala na stari papir i vlažnu prašinu. Zatvorio je vrata za nama, a zatim se okrenuo i pogledao me preko svojih debelih stakala na naočarima. Njegov izraz lica bio je kombinacija radoznalosti i blage uznemirenosti.

Na zidu među mnogobrojnim plakatima nalazio se i portret maršala Tita, izrezan iz Politike i ostavljen u toj sporednoj prostoriji kao skrivena ikona. Portret je bio požuteo po ivicama, a maršalov pogled, nekada strog i neumoljiv, sada je delovao razliveno pod slojem sitne prašine.

Ne vadeći metrokarticu iz džepa farmerica upitao sam ga bez oklevanja

„Kad si poslednji put bio u Parizu?“

Razrogačio je oči:

„U kakvom Parizu? Ne razumem.“

„U glavnom gradu Francuske.“

„Nisam nikad bio tamo, mada bih želeo.“

„A neko od tvojih rođaka, poznanika, prijatelja?“

„Ne znam nikoga da je bio u Parizu. Možda komšija Francuz, ali to je bilo davno.“

„Kada?“

„Ne znam tačno. Kao turistički vodič sigurno je bio nekad i u Parizu. Mislim, pre nego što su ga strpali u zatvor.“

„Kad su ga strpali u zatvor?“

„Bio je tamo deset godina. Izašao je tek pre godinu dana.“

„Dakle, 1988 godine je bio još u ćuzi?“

„Sasvim sigurno.“

Krug koji sam mislio da otvorim pretvorio se u lavirint.

Ko je bio u podzemlju Pariza i posetnicu na to stavio među pisana svedočenja o jamskim kanalima stare Ciglane?

Zašto bi neko to učinio?

Zašto se Zemlja vrti, pomislih ironično i tada mi pade na pamet možda glupa a možda i ne tako glupa misao da je kao u kakvom kvizu tačan jedino odgovor: zemlja.

Ciglana je imala u svom vlasništvu veliku površinu glinovite doduše, ali neizgrađene zemlje i neko je bacio oko na nju. To bi mogla da bude odlična investicija pod uslovom da nekako umiri radnike te propale firme. A to se može uraditi uz pomoć podzemlja.

Samo, ako je moja pretpostavka tačna, postavlja se pitanje zašto bi taj neko to obelodanio na takav način.
Možda je u pitanju šifrovana poruka?

Obaveštajne službe stranih zemalja su se, posle Titove smrti, ovde kod nas namnožile kao otrovne pečurke posle kiše.

„Moramo što pre da izađemo“, požurivao me ej Jaroslav.

Titov pogled sa skorelog plakata sada je bio pomalo podrugljiv.

Jaroslav je ostao na vratima arhive, nameštajući naočare, dok sam ja već bio na stepeništu sa odlukom da pronađem Jasnu. Ona više nije bila samo koleginica koja deli kancelarijski prostor i prolazne novinarske vesti; postala je jedini svedok koji je u večeri 5. oktobra 1988. znao gde se nalazim, pre nego što su se demonstracije pretvorile u opšti metež.

Kada sam ušao u redakciju, sedela je za svojim stolom, pognuta nad rukopisom, sa cigaretom koja je sama dogorevala u pepeljari.

„Jasna”, rekao sam tiho, pritišćući dlanom džep u kom se nalazila staklasta, savijena kartica. „Moramo da razgovaramo o onom upozorenju. O onoj noći ispred Komiteta.”

Jasna je ugasila cigaretu, ne skidajući pogled sa mene. Prstima je prevukla preko ivice stola, a zatim se nagnula napred, spustivši glas do šapata.

„Ne radi se o tome ko te je video ispred Komiteta, nego šta je ko te noći nosio sa sobom,” rekla je, gledajući popreko ka otvorenim vratima hodnika. „Svi su gledali u transparente i jogurt-jogurt parole, ali dvojica ljudi iz tehničke ekipe radija nisu snimali narod. Snimali su ulaze u podzemne instalacije ispod zgrade.”

Izvadila je iz fioke crnu, plastičnu kutiju za traku, bez ikakve oznake ili datuma, i gurnula je preko stola ka meni.

„Transkripti koje si dobio nisu potpuni. Nedostaje zadnja strana audio-zapisa iz Ciglane. Čovek koji je 1988. nosio pariske oznake nije bio špijun, nego inženjer koji je pravio nacrte jamskih kanala pre nego što su ga sklonili. Ako želiš da znaš ko je ostavio kartu u tvojoj fascikli, nemoj tražiti u Parizu. Potraži u arhivu pod imenom Objekat 4.”

Pogledala me je izbliza, ozbiljnija nego ikada. „I vrati te papire na mesto pre nego što primete da ih nema.”

(nastaviće se)