MILAN TODOROV: XXXI poglavlje romana u nastajanju „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXI poglavlje romana u nastajanju
„TRAŽENJE BOGA“

Svet ne počinje od nas. U Dunavu, kod stubova mosta Franca Jozefa, ronioci su pronašli ostatke tvrđave iz 18. veka. Meni lično to nije mnogo značilo. Bilo mi je potrebno sada mnogo više da bih ušao u trag pretnjama koje su mi, smatrao sam, bezrazložno upućivane. Nisam ih uzimao previše ozbiljno. Štaviše, smatrao sam da me one, udvajanjem prostora i vremena zbilje i iracionalne političke intrige sa interesima koji mi nisu bili sasvim jasni, upućuju na to da ništa nije konačno, što me je u tim mojim mladim godinama zaista više ohrabrivalo nego plašilo.

Danas smo jedno, a sutra ćemo možda biti kamen potopljen vremenom, vodom i zaboravom geografije.

Saopštenje koje je stručna komisija izdala povodom razmatranja mogućnosti da se stubovi starog mosta Franca Jozefa stave u neku novu funkciju bilo je vrlo oskudno, što su i sami priznali.

Glavni inženjer je rekao da je stvar složenija nego što su mislili.

Koleginica iz televizijske ekipe upitala ga je šta to tačno znači.

Pocrveneo je i zbunio se.

„Ne zameram vam na pitanju, ali zameram sebi što nisam spreman da vam dam odgovor.“

U sali Privredne komore, gde se sve odvijalo, nastao je žamor.

Koleginica iz televizije, jedna oštra crnka sa tetovažom na vratu, upitala je drsko:

„Šta je razlog vaše ničim opravdane ćutnje kad se zna da ste dužni da zbog javnosti informacije pružite na uvid?“

Inženjer, zvao se Nikola Nikolić, obećao je da ćemo se ponovo okupiti, naročito zbog — tu je značajno podigao glas — mogućnosti da ispod rečnog korita, upravo ovde, leže velike naslage uglja koji nam je toliko potreban za rad naših elektrana.

Mislio smam da će ga upitati:
"Da li smo sami, onosno jedine budale u svemiru?"

Čekali smo još malo, ali konferencija je završena crnim kafama i osećanjem da se ništa nije desilo.

Setio sam se jedne devojke sa kojom sam imao dogovoren večernji sastanak kraj Dunava. Tačno u devetnaest časova na dogovorenom mestu pojavila se druga devojka.

„Romana“, rekla je, „ima smenu u trafici i nije mogla da dođe, pa je poslala mene.“

Otišli smo u park, seli na klupu sakrivenu zelenilom i ja sam, besan, počeo da je drpam.

„Nemoj, molim te“, rekla je. „Imam one dane.“

„Foliraš me kao i Romana.“

„Ne foliram, majke mi.“

Zavukao sam joj ruku u gaćice. Stvarno me nije lagala.

Odveo sam je do zadnjeg zida Muzeja revolucije i položio na leđa. Skinuo sam joj gaćice. Ukazao se debeli sloj pelene.

I tako se ništa nije desilo.

Napisao sam izveštaj za radiou kome nisam pomenuo mogućnost otvaranja rudnika uglja ispod Dunava.

Moj izveštaj je objavljen u Novostima dana.

Međutim, glodur koji je pratio Radio Metropol čuo je za rudnik i shvatio da sam slušaoce uskratio za važnu informaciju.

„Ne zameram ti“, rekao mi je sutradan ujutro. „Samo bih ti predložio da nađeš drugi posao.“

U povratku svratio sam u Lovotursovu prodavnicu divljači i vinskih specijaliteta. Kupio sam najjeftiniju varijantu: mortadelu i crni, verovatno našminkani, slovenački kaberne.

Žena me je čekala u popločanom delu vrta, ispred stepeništa, i prvo što je rekla bilo je:

„Šta si opet zabrljao?“

Pauza. Buteljka u mojoj ruci, njene reči, poslednji snop sunčeve svetlosti na njenoj haljini...

Nasmešila se najzad.

„Čitam ti misli, Čarlse Bukovski.“

Odraz pločica u staklu baštenskih vrata bio je nalik venecijanskoj čipki, lep i neodređen, sa bezbroj senki u beskraju sunčevog zalaska.

(nastaviće se)

,