MILAN TODOROV: XXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“
Milan Todorov
„TRAŽENJE BOGA“
Stvarni i nestvarni svet
Moja emisija ni ubuduće neće beležiti porast broja slušalaca, bar ne u zvaničnim statistikama Slobodanke Raspopović. Ali, umesto lažnih procenata iz Odeljenja za analizu, stigla je potvrdna opomena odakle sam se najmanje nadao.
Bilo je to belo, neobeleženo pismo, otvarano pa nemarno ponovo slepljeno običnim selotejpom. Sekretarica Jeja ga je spustila na moj sto bez reči, izbegavajući da me pogleda u oči.
Unutra je bio list papira istrgnut iz trgovačke trgovačke knjige, ispisan krupnim, uglastim slovima, hemijskom olovkom koja je na više mesta probušila hartiju:
„Gospodine uredniče novopečene Vesele emisije,
Slušao sam tvoju priču o pacovima koji napuštaju brod i kanalizacionim cevima u centru. Misliš da si mnogo pametan kad pominješ Kunderu i ti zbijaš šale sa ovim narodom dok se zemlja raspada. Ali pacovi ne beže kroz kanalizaciju, mladiću. Oni u njoj žive i čekaju. Neki od njih nose uniforme, neki novinarske legitimacije, a neki su ostali pod zemljom još od četrdeset pete.
Ako te toliko zanimaju podzemni prolazi i ko ih snima, pitaj svog prijatelja sa jednim okom zašto se iz Ženeve ne ide u Pariz, nego u arhiv Objekta 4. I pripazi na ruke. Lisice se lako stavljaju, ali ako se ključ slomi u bravi, majstor Simče ti neće moći pomoći.
Anonimni slušalac koji ne spava.“
Trgnuo sam se. Pismo mi je zamirisalo na vlažan podrum i jeftin duvan – onaj isti miris koji se širio oko čika Franje u rano jutro, ali i iz prazne biblioteke u Sokolskom domu. Neko iz kuće, neko ko je tačno znao za incident sa Jasnom u kateru, gledao nas je kroz špijunku.
Prsti su mi se ponovo zgrčili oko metalnih lisica koje sam tog jutra gurnuo na samo dno svoje torbe. Nosio sam ih kao dokaz, ili kao neku čudnu amajliju, ne znajući da li ću ih ikada upotrebiti.Od kako radim u jutarnjem programu večito sam neispavan tako da smi se ponekad čini da je ono što mi se dešava na javi ipak deo zastalog sna. Osim toga, počeo sam da se pribojavam istine. Možda je bolje da se držim izmišljenih stvari. Ljudi lakše poveruju u njih. Reči gospodina Sjepana Horvata, ako u je to uopšte pravo ime, nisi mi delovale previše ubedljivo. Moža je trebalo da ga pitam u kom gradu se to sa bežanijom ustaša dešavalo. Varadin ili Petrovaradin se nekada zvao po Sebastijanu Vobanu i ja ću ga, ako budem pisao o njemu zvati tako: Sebastijanovac. Novi Sad je bio i Neoplanta i Ujvodek i Urvidek pa što ga ne bih nazivao jednostavno Novi Grad. Banat je ritska zemlja i starinom su je zvali Ritača ili Ritin. I drugi toponimi samo zbunjuju svojim modernim imenima i odvajaju sebe i nas od prave prirode značenja mesta. Restoran Putnik je možda Župa ili Zagreb, u poslednje vreme Atina ali ni tog naziva nema ni restorana na njihovim mestima kao da su mesta otišla sa imenima. Trandžament nije izvorno turski naziv, kako svi misle. Naziv zapravo potiče od italijanske reči“triceramento“ koja znači utvrđenje, zemljani bedem ili odbrambeni pojas. Groblje u odbrambenoj zoni je apsurd i samo pokazuje koliko su reči nepouzdane. Najzad složenica: radio stanica. Zar nije u početku bila Radio Lokal na srpskohrvatskom jeziku? Pa, neka tako bude i od sada.
Dakle, otišao sam do Jasninog stola u Desku Lokala. Sedela je pod pognutom lampom, kuckajući rutinski izveštaj o vodostaju Dunava.
„Stiglo mi je pismo“, rekao sam, spustivši se na ivicu njenog stola i zaklanjajući je od pogleda iz hodnika. „Neko zna za Simčeta.“
Jasna nije prestala da kuca, ali je ritam slova na mašini odjednom postao nepravilan, isprekidan.
„Rekla sam ti da vratiš transkripte na mesto“, izgovorila je jedva pomičući usne, gazeći po papiru pod nogama. „Svi misle da je ovo igra. Glodur se igra rukovodstva, urednik Dramskog se igra umetnika i striptiza, ti se igraš Kunderine Šale... Ali oni dole pod zemljom se ne igraju, Aleksandre. Kad naprave nacrt jamskih kanala, oni ga ne prave za radijske emisije.“
„Ko su oni?“
Zaustavila je valjak mašine. Pogledala me je onim istim, dubokim, ozbiljnim pogledom iz redakcijskog hodnika.
„Oni koji su Radoju kupili oko i kartu za Ženevu. I oni koji čekaju da napraviš još samo jednu takvu šalu pa da te prekomanduju iz Jutarnjeg – ne u centralnu informativnu, nego tamo gde profesor Glišić već mesec dana 'inventariše' građu u mraku.“
„Ema ne postoji, Jasna. Jeja mi je rekla.“
Jasna se gorko osmehnula, izvadila iz fioke novu cigaretu i kresnula upaljač. Gledao sam njena ravna gotovo dečačka leđa, svileni obruč kože iznad okovratnika dok se dim izvijao između nas.
„Naravno da ne postoji na platnom spisku. Niti je postojala. Niti ćeš je ikada naći ako budeš tražio po imenima. Ali poruka na vratima je bila namenjena tebi, zar ne? I ti si se potpisao. Sada znaju da si zagrizao udicu.“
Nisam stigao da joj odgovorim. Iz pravca hodnika začuli su se teški, usmereni koraci. Glodur Todorović je izronio iz svog kabineta, držeći u ruci svežanj svežih vesti sa teleprintera. Naočare su mu opet visile na vrhu nosa čineći senku u liniji očiju. Jasno su mu se videle samo gar crne obrve guste kao u morža.
„Aleksandre“, doviknuo je hrapavim glasom, ne gledajući me direktno. „Ostavi te skečeve po strani. Sutra ujutru ideš sa terenskom ekipom. Snima se prilog o rekonstrukciji starog mosta. Inženjeri iz Beograda dolaze da pregledaju noseće stubove. “
Sa predusretljivim mrmljanjem prihvatio sam papire iz njegovih bledih šaka sa plavičastim venama, osetivši pritom koliko su hladne poput smole, skoro beživotne.
„Da li smo se razumeli. Most Franca Jozefa ispod Vobanovog kamenog grada. Nisi zaboravio?“
Zaigralo mi je pred očima.
Da li je to neočekivani humor?
Nemoguće, ta on je humor prezirao!
Ili i on menja imena mesta i nazive iz nekog neobjašnjivog razloga?
Mnogo toga je odjednom izgledalo misteriozno.
Kakve tragove zatiremo na skali naših života?
Kakve ja na početku, a kakve on na kraju karijere?
Danas smo jedno a sutra drugo, zar ne?
Stvarni svet nikada nije postojao. Ljudi su ga izmislili, šale radi, iz smrtne dosade.
(nastaviće se)
,
,
,
Коментари
Постави коментар