MILAN TODOROV: XXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Nisam otišao. Nisam se ni javio.

Kartu za metro sam i dalje nosio u džepu, izgužvanu, pokvašenu znojem i omekšalu od kiše koja je te noći, posle duge suše pala kao mana s neba. Nisam nikad voleo kabanice, a o kišobranima da se ne govori; uvek su mi delovali kao smešni zakloni za one koji se plaše dodira sa nebom. Stajao sam na pljusku, dok je voda spirala prašinu sa moje kožne jakne, kao dečak ispod tuša ili vodopada, potpuno nesvestan svoje kratke, slučajno nađene sreće.

Autobus broj 39 je i dalje išao istom rutom: bolnica – OTP – groblje. Širio se u njemu prepoznatljiv miris mokrih kaputa, jeftinog duvana i uljanih isparenja. Samo što sam sada, umesto da silazim na svojoj stanici kod parka, ostajao u autobuskom sedištu od ispucale skaj-kože sve do samog kraja rute. Vozač bi me gledao u onom pravougaonom retrovizoru, namršten, ćutao i pomerao čačkalicu s jedne strane usana na drugu. Nije ga se ticao moj iznenada probuđeni nagon za samoodržanjem. Putovati, makar i na tim kratkim, dobro znanim linijama gde znaš svaku rupu na asfaltu, stvaralo je u meni osećaj utehe izazvan uverenjem da produžavam stanje u kome mi nije ni bolje ni gore.

Čika Franja me je jednog jutra zadržao u uskom, mračnom hodniku, tačno u procepu između DESK-a i KUP-a. U ruci je držao debelu čašu sa rakijom, treću ili četvrtu od jutros, čiji se oštar miris širio oko njegovog džempera. Teleprinter iza njegovih leđa je besomučno ujednačeno čukao i radio, jer su njegovi dopisnici i dopisnice — kako je uvek sa blagom ironijom zvao lokalne novinarke u provinciji — rano ustajali i požurili da radijske slušaoce obraduju vestima u klasičnom, prepoznatljivom maniru. Pisali su o tome kako je žedna zemlja najzad dobila vodu, a suncokreti kojima je pretio pravi požar najzad su podigli glave na probuđenim poljima naše ravnice koja može da hrani pola Evrope, i bla bla bla...slično.

Franja je to jutro bio neobično brižan. Njegove oči, obično crvene od nespavanja i lošeg pića, sada su me gledale nekako bistro. Kao da su te dobre vesti iz poljoprivrednih regiona uticale na njega.

„Dobio si poziv od naše vrle i dobre policije?“

Nisam odgovorio. Ugrizao sam se za unutrašnjost usne i pitao se kako je znao. Jasna mu je rekla. Ali, kako bi ona to uopšte mogla da zna?

„Ništa posebno“, odgovorio sam, gledajući u pod pločice isflekane prosutom kafom.

„Hoće da te vrbuju. To uvek rade sa mladim novinarima. Čim vide da znaš da složiš rečenicu.“

„A šta je sa starim?“

Nasmešio se ispod svojih gustih, sedih brkova, posivelih od dima „Drave“:

„Stari uglavnom već rade za njih. To svi u redakciji znaju, mada niko ne izgovara naglas. I zbog toga više nisu upotrebljivi. Niko im ništa ne poverava. Čudno je kako ljudi koji na sve pristaju bivaju prosto progutani u ovom našem moru svega i svačega. Na kraju ih neka ajkula samo ispljune u penziju, kao što će i mene.“

Tako, dakle, pomislih dok je u pozadini zvonio neki zaboravljeni telefon u praznoj kancelariji. I Franju su uzeli pod svoje. Samo, zašto mi sve to sada priča? Njegovo gorko iskustvo mi ništa ne znači. Ne želim da budem u utrobi ajkule. Radije bih umro.

„Ako te pitaju“, dodao je tiše, nagnuvši se ka meni tako da sam osetio toplinu njegovog daha, „reci da si video ono što si video. Ništa više. Ništa manje. Oni već znaju ostatak. Samo proveravaju da li si i ti shvatio.“

Te noći nisam spavao. Ležao sam u mraku i slušao kako se stari zidovi kuće šire i skupljaju pod noćnom svežinom, pucketajući kao da dišu. Žena je spavala pored mene, okrenuta prema meni, sa teškom rukom prebačenom preko mojih rebara, kao da me drži na zemlji da ne odletim ili nestanem u mraku. Nije pitala ništa. Nije ni morala. U njenom ravnomernom disanju i tom ćutanju bilo je više znanja i razumevanja nego u svim izveštajima koje sam ikada napisao na svojoj staroj pisaćoj mašini Remington de luxe. A opet, ispod te njene tople, zaštitničke ruke, u meni je tinjala potmula, nečista krivica. Iz mraka me je progonilo Jasnino lice, njen pogled iz redakcijskog hodnika i to saznanje da je ona nekako znala za policiju pre mene. Sa tom misli navirala je i jedna mračna, neodoljiva želja; nagon ka nečemu novom, neproživljenom i sasvim neizvesnom, makar to bilo i opasno hodanje po ivici provalije. Osećao sam se kao grešnik koji, dok ga greje porodična vatra, u potaji sanja o požaru koji će sve sagoreti.

Sledećeg jutra, umesto na posao u redakciju, otišao sam peske do Ciglane.

Zarđala gvozdena kapija je i dalje bila zaključana. Lanac je delovao još deblji nego pre, obmotan nekoliko puta oko šipki. Kameni grobljanski kip, onaj razdrobljeni, stajao je i dalje u gustoj jutarnjoj magli koja se dizala sa vlažne zemlje, bez glave, bez ruku, samo rasparčan trup i deo polomljenog krsta.

Prilazio sam mu polako, gazeći po mokrom, podivljalom korovu koji mi je ostavljao tamne, vlažne tragove po belim patikama i nogavicama, kao da se plašim da ću tim teškim, nespretnim šumom svojih koraka preplašiti pse. Ali, njihovo lajanje je izostalo, samo se čuo nekakav metalni zvuk grada u jutarnjoj izmaglici. Čučnuo sam u to blato i stavio u dlan manji, odlomljeni deo hladnog kamena sa nekada veličanstvenog krsta, porozan, oštar komad koji se stapao sa iskrzalim okrajcima odlazećih oblaka. Osećao sam se prazno, gorko, kao da sam nekoga izdao samim tim što sam uopšte došao na ovo mesto, jer ništa se tu zapravo nije dogodilo. Niko ni prstom nije mrdnuo. Nikakvo se čudo nije zbilo, nikakva pravda nije stigla. Samo hrpa kamena i izuvijanih žica koje su nekad spajale u celinu kip.

Gledao sam u taj komad obezglavljenog, zaboravljenog spomenika na kome su se još hvatale sitne kapi vlage i pitao se koliko puta čovek mora da pukne iznutra, koliko naprsnuća mora da izdrži pre nego što napokon prestane da traži Boga u celini i savršenstvu, a počne da ga sluti u ovakvim odlomcima, u krhotinama i otpadu sveta. Možda je sve, suština sveta, vere i postojanja u ovom strašnom nemešanju, u teškoj, nepomičnoj tišini koja nas pušta da sasvim sami premerimo dubinu sopstvenog pada i sopstvenog straha. Svet se, uostalom, nikada nije srušio pred nas iz beskonačne tame u jednom velikom, dramatičnom prasku kako su nas učili u školi. Svet se mrvi tiho, neprimetno u svakodnevnim porocima, po malo.

I tada sam, prvi put sasvim jasno, dok mi je ta tupa, neumoljiva hladnoća kamena polako prelazila na dlan i uvlačila se pod kožu, shvatio da je svaki čovek na kraju uvek sam. I da mora, bez Boga, sam, da nosi svoj krst. Tek tada začuh pse i poleh naglas da se smejem na groblju, srećom bez svedoka, jer, pomislih, još nije sve izgubljeno dok ima tih jutarnjih glasova pred kojima se poslušno povlači strašna noćna tišina.

(nastaviće se)