paradoks

  Ponekad u prolazu, u nekoj od ovih novih velikih prodavnica čujem taj govor kojim sam i ja nekada govorio. Otegnuti otvoreni vokali, meki suglasnici, govor dobrih ljudi koji nisu nigde otišli ili su otišli kasno sa te zemlje, škrte banatske ritače i onda osetim krivicu. Zašto sam se promenio? Šta sam hteo da postanem? Neko drugi, nego bolji od onoga što stvarno jesam? Učili su me dikciji u radiju u koji sam sasvim slučajno upao kao pripravnik. Učili su me kako da govorim u mikrofon. Sećam se svog prvog vođenja jutarnjeg programa uživo. Mislio sam da sam sve pripremio. Imao sam sinopsis emisije pred sobom, temu, goste, muzičkog urednika koji je bio sjajan džezista. Urednik koji mi je dao šansu je sedeo pored ton majstora u režiji za izvođenje programa. Prostorija za voditelja je bila neprovetrena. Ništa novo. Te sobe iz kojih se program odvijao neprestano dvadeset i četiri sata dnevno, nisu ni mogle da budu vetrene iako je postojao veliki ulični prozor. Zgrada je, ...

  Opet sedim u kafani uz reku. Za kratko su umuknula sidra ruskih tankera punih nafte. Ponekad čak pirne i vetrić. Pijem svoje uobičajeno belo srednje ohlađeno uz dva mrko žuta lista zabranjene pečene kečige. To je moja riba. Riba dna. Šankeri imaju malo posla. Dolazi tetovirani ćelavi bilder sa mršavom plavušom koja na nozi pri stopalu nosi lančić sa krstom. Laka je čini se kao osvojena teritorija. Komarci uskoro jurišaju. Jedan me je upravo ubo u mišicu. Pojavio se lak osip. Znam da će brzo proći i da se kad se vratim kući ništa neće viddeti ništa me neće peći. Takvi su ti novi sitni. Ruka mi je oznojena. Ližen nadlanicu. Želim da pokupim sve što je iz mene izašlo danas nepovratno. Krv, znoj , limfa… ali uzalud - so nema ukus. Plava riba povremeno trzne glavom prema okolnim stolovima. Boji se tetoviranog mužjaka. Trebalo bi ipak da takvi tipovi puste žene s lanca bar za kratko koliko da budu odvojene od trivijalnosti sveta od njego...

  Dok sedim u krčmi na obali vidim da reka ne teče i shvatam da nikad ta voda nije išla nikuda uprkos svom tom brodovlju ukotvljenom u sumnjivom pesku. Ne! Ništa se ne kreće zaista. Da bi nešto krenulo mora se izgubiti. Ne govoriti sa prijateljima. Ne bi razumeli. Odreći se tuđih grehova prema tebi ne baviti se njima kao ni sopstvenom istorijom. Potrebno je da budeš poput noći koja ne vidi sebe. Zastave na zadnjoj palubi crne su od dima brodskih motora koji rade u mestu. Što se plovilo plovilo se sada je doba prećutne saglasnosti novi raspored na lestvama  kojima je kraj u  nedostižnim oblacima.

  Starci koji su dotakli osamdesetu, godinama dolaze na istu plažu na kojoj i ja volim da za letnjih žega boravim. Sa nevešto prikrivenom radošću pričaju kako nije tačno da žene žive duže od muškaraca. Njihov slučaj to najbolje pokazuje. Naravno, žao im je što su izgubili žene ali ne bi voleli ni da su pre njih izgubili život. Dođu, izgleda, tako neka vremena u kome čovek misli samo na sebe. Sam sam se rodio, sam ću i umreti. Pokušavali su da nađu nove žene. Tada su bili nešto mlađi i još ih je nosila ona glad koju muškarac nosi do nekih godina a onda i ona prestane a on i dalje gladan ne veruje da je ta glad odista prestala i često pravi budalu od sebe. Zatim dođu putovanja. Starci su, zaboravih da kažem, solidno situirani. Jedan je bio šef voznog parka nekadašnjeg socijalističkog trgovinskog giganta u Vojvodini i posle otvorio servis za luksuzna japanska vozila, a drugi je nominalno i dalje vlasnik velike zanatske radnje za klima uređaje, zamrzivače, industrijske frižidere....

  Mora da postoji nešto posle ovoga iza života nešto bez ikakve muke.  Ne bi kosmički um stvarao čoveka da nestane tek tako, da ga bude pa ne bude. Čemu taj trošak ako je gubitak unapred vidljiv ili ukoliko je štetovanje ukalkulisano u neki ilegalni dobitak? Kakva je to kalkulacija da me nema da bih dobio? Ne razumevam se u svetove. Ne znam zašto sam ovde. „ Ja detetom došao sam amo igra beše jedino mi blago...“ Trebalo je samo da ostanem u detinjstvu. Ništa više. Nisam ostao ni u jednom vremenu. Ni sa jednom ženom. Ni sa više žena. Sam nasuprot bekeljenju sveta. Zašto? Samo zato da bih zaboravio na sutra. Samo zbog toga, draga moja.

Ponekad u dubokoj noći čujem pse koji zavijaju neki to čine nežno polutiho kao psi koji se boje drugi oteruju strah kratkim lavežom ali u suštini noćne kakofonije ljubimaca čiji su vlasnici preko dana uspešni ushićeni ljudi je  potvrda da niko ne zna šta da uradi sa sobom. Ponekad ipak mislim da to moji bivši psi plaču za mnom. Ali znam da čak i da plaču ne mogu da im pomognem kao što ni oni ne mogu meni da pomognu. Živimo u svetu u kome niko ne može nikome da pomogne. Vrućina je. Iznesi vodu za pse lutalice. Izneo sam vodu. Neko je prosuo. Vrela zemlja je popila. Ispričao sam to tipu sa kojim sam pio vino te večeri. Rekao mi je da mu se žena ubila. Depresija. Popili smo još jednu bocu. To je sve. Otvorio sam prozor. Začudo nijedan pas se nije oglasio.