paradoks

  Pričati priče o drugima je poput pevanja na tuđem jeziku koji ne znaš u dovoljnoj meri i osećaš da si na kliskom terenu. Najzad, nije li to odsustvo samopoštovanja, pa čak i morala. Ipak, biti nemoralan ponekad, makar u nesvesnoj meri, jeste priznanje da si živ. Prljav,zao, živ. ... Putovao sam u Nemačku. Želeo sam da vidim brata koji je tamo boravio kao predradnik u fabrici za proizvodnju pasti za zube. Da bi zaradio više a imao je užasno opterećujući kredit za kuću i kola, radio je na dva mesta. Prvo je bilo ono na kome je mašina pod pritiskom i visokom temeraturom istiskivala tube u koje će se pakovati fluor i drugi tajni dodaci za negu zuba, a drugo je bilo štampanje natpisa na tim vrućim plastičnim epruvetama. Nije bilo neočekivano, ali moj brat se razboleo. Vlasnik pogona u kome je radio ga je voleo. Tako mi je telefonski rekao brat. Ponudio mu je novac za lečenje. Pustio ga na plaćeni odmor, rekavši da će ga kad se vrati postaviti na neko bezbednije i bolje plaćeno me...

  -Pazi sad ovo!  Australijanac Stjuart Diver, instruktor skijanja bio je danima zatrpan ispod ruševina planinskog hotela i kaže da je tada, na ivici smrti, osećao meverovatnu smirenost. -Šta je drugo mogao? -Pored njega je ležala mrtva njegova žena. Nije mogao da joj pomogne. -Šta hočeš da kažeš, upita ga ona. -Ne znam. -Kad ništa ne možeš da uradiš da promeniš stvari možda ne bi trebalo ni da se sekiraš. -Kako, reče on. Spavaš u krevetu sa psom. -Spavam. - I to sa tri psa. -Psi su mali i lepo vaspitani. -Ali to je naš bračni krevet. -Pa šta? -To ubija volju za seksom. Deset godina nisam spavao s tobom u bračnom krevetu, zavapio je. -Imaš fotelju na razvlačenje. -Misliš? -Mislim. -Misliš da je to udobna fotelja? -Verovatno. -Svako jutro boli me vrat. -Ne bi bilo loše da proveriš krvni pritisak. -Moj pritisak bi bio u redu da nije tih … -Koga? -Tih psića. -Mogao bi da uzmeš dušek, predložila mu je. -O čemu pričaš? -Onaj tvoj dušek na naduvavanje. I ...

  Žena koju nikada nisi video žena iz rajskog vrta  prognana  od tolikih muškaraca žena koja nije tamo gde si ti žena koja ulazi u radnje u kojima nikad nisi žena koja sedi u barovima za koje ne znaš gde se nalaze žena  skrivene tuge u očima koje zure u noć žena kao zimska mećava o kojoj sanjaš da te opaše najzad da te smrzne do kostiju pa da utrčiš u drvenu kolibu u kojoj pucketa vatra u gvozdenoj peći pored koje se suše mokre čarape posle hodanja okolo dok si je tražio zalud.

Sreo sam ga u holu šoping mola. Vozili smo se elevatorima gore - dole u toj staklenki svakog dana ove otegnute mlitave zime, ali nisam želeo da stupam s njim u kontakt. Ni on sa mnom.Izvijali smo slučajne poglede. Nije bilo ni meni ni njemu potrebno mnogo da se prepoznamo. Mislio sam da ga znam sto godina leta.Viđao sam ga na plaži od maja do septembra, ponekad i miholjskog oktobra. Bio je preplanuo, trbušast i svakako sa varkom solidnih godina. Znao sam ga sa studija književnosti.Bio je koju godinu stariji, ali viđao sam ga u aulama one ztare grade u centru u kojoj je odavno već neka strana banka. Bio je lepuškast, ćudljiv kakvi su već provincijalci koji dođu u grad da studiraju uvereni u svoju bogomodanu pamet i lepotu a devojke su ga saletale. Posle studija, razume se, ostaju još neko vreme u hladnim podstanarskim sobama i a onda se ugnezde u neku školu, fakultet ili neke novine. Nisam pratio njegovu karijeru. Mislim da nije ni on moju. Ništa nismo izgubili zbog toga. Međutim...

  Zamišljanje je, mislio je Rik Pikerton, obrnut proces od stvarnosti i to ga je činilo sigurnim u svojim i, verovao je, očima svoje verne ostarele supruge. Gispodin Pikerton je verovao da se nikad ne dešava ono što je stvarno, nego su sva dešavanja izazvana plodom naše mašte. Malo je reći da je uživao u tom saznanju. Ali, nije on nipošto kriv. Stvarni likovi su odista često imaginarni. Gospodin Pikerton, naravno takođe izmišljeni lik, sedeo je jedne kasne ali lepe jeseni na klupi u gradskom parku i posmatrao labudove umrljane blatom u lišćem nasutom gradskom jezercetu. Mislio je pritom kako je sve na ovom svetu sklonu prljanju a, pošto je bio člistunac, prljanje je smatrao uvodom u smrt, pa i sopstvenu. Sećao se mladosti. Na toj klupi, upravo na toj klupi, u zasenu žalosne vrbe koja je sada bila polugola, bez većine listova, ponudio je devojci sa prvog sastanka da ga uhvati za ud i ona je to, na njegovo prilično zaprepašćenje, bez lažne vrline i odbojnosti, odmah prihvatil...

  Volim žene na čijim licima čitam tragove patnje. One su znak moguće nepouzdan ipak za mene dobar znak da se može pretrajati i da nesreća nije lišena nekog višeg često nedokučivog smisla. Volim način sasvim prirodan i nevoljan način na koji te posebnie osobe nose tetovažu patnje na koži. Jednom sam imao takvu devojku. Sloj bola na njenom licu bio je sasvim neverovatan. Imala je malo veći nos grčki zakrivljen duboke grudi i beše sasvim podatna uprkos našim godinama nesviklim na toliko otvoreno iskušenje. Kako sam se samo prevario! Ti si treći koji me to pita kazala je a ja sam je samo pitao šta krije ispod opepeljenog lica koje je tako odudaralo od njenog sutra je novi dan i zagrljaja u hitnji iza neke ruševne zgrade iza nas.