paradoks

(odlomak iz romana u nastajanu) XXIV   Približavalo se vreme izložbe. Bibliotekar je postajao sve nervozniji. Pokušavao je da sazna na koliko slika može računati. Nastavnik likovnog Šnajder je vrdao sa odgovorom. Na pitanje šta se dešava odgovarao je da nema dovoljno kvalitetnih autora i da su ostali, samo slike male vrednosti. -Uglavnom mrtve prirode. -Kakve mrtve prirode? -Jabuke, retko kruške u staklenom ili metalnom ovalu. Kao da na svetu nema ničega osim zimskog voća. -A kako stojimo sa aktovima – pitao je tišim glasom Bibliotekar. -I tu smo tanki. Ja radim na jednom, a ostali ćute. Možda radi Bibika kod Kasnopoza . One radnje preko puta škole. Taj zna sa ženama. Bibliotekar se zamislio. -Ne smemo da preterujemo sa ženskim aktovima. Nije ovo 19 vek. Optužiće nas da smo muške svinje. Nastavnik je samo slegnuo ramenima. -Vi znate da su mene već više puta nepravedno i neopravdano optuživali da sam portretisao učenice… Bibliotekar se na to gradio mutav. -A varoški slik...

Kakav smo mi to narod. Nama nijedna loša vlast nije dobra. Napolju je tolika vrućina da mi je žao da isteram muvu iz stana. Vlast se toliko duboko spustila u narod da je već u podzemlju. Sirene kola Hitne pomoći bi mogle uskoro i da sviraju himnu. Toliko dugo su na valsti da zemlju već mogu da vode vezanih očiju. Kad predsednik ode u inostranstvo narod sve pokvari. Idealno bi bilo da narod ode, a predsednik ostane sam u zemlji. Budimo realni – zahtevajmo nemoguće. Recimo, bolju vlast. Predsednik je dobro, a ako mu bude još gore obavestićemo javnost o tome. Razvijenim zemljama su dovoljne dve partije. Nama je potrebno bezbroj jer smo ometeni u razvoju. Laganje je stvar izbora. Neće nam biti bolje ni za 200 godina. Živi bili pa videli. Kupovinom glasova podstičemo trgovinski rast u našoj zemlji. U ispovedaonici: Oče, šta da ti kažem? Opet proplakala ikona u nekom manastiru. Što bi rekli narodnjaci:Suzom si mi rekla sve! Ugovor sa đavolom je državna tajna. Usamljen si, ali nisi jedini. Op...

(roman u nastajanju) Poučen, valjda, ovim, po njega traumatčnim iskustvom, Bibliotekar mi je rekao: -Nikom ne bih savetovao da umre u bolničkom krevetu. Ovo što sam doživeo je trening smrti. Kad dođe vreme za odlazak najbolje je da čovek ostane u svojoj kući ili tamo gde se osećao najbolje. Recimo u našoj biblioteci. To može biti stresno za one koji ga zateknu mrtvog, ali i tada on oseća da ima nekoga pored sebe. Zatim me je zamolio da mu, preko svojih veza sa mladim momcima koji su spremni na sve, pronađem dobar revolver. -Kupio bih ga. Metak je najbolji penicilin. Dvoumio sam se. Znao sam momka koji je radio u policiji pa je zbog kršenja propisa službe izbačen iz nje. Pričao mi je da je oduzimao ljudima nelegalno i neregistrovano oružje koje bi unosio u zapisnik, ali umanjenog broja. Imao je lepu kokekciju pištolja raznih kalibara. -Strašne stvari se dešavaju u životu, ali - rekoh mu – moguće je oporaviti se od njih. -Dok si mlad – reče. – Dok si mlad sve nade su tvoje… -Misl...

  (osdlomak iz romana u nastajanju) (XXII poglavlje) Sumnja, međutim, nikako nije mogla da padne na mog šefa, Bibliotekara. Njemu je te večeri iznenada pozlilo. Rekao je ženi da se oseća slabo. Legao je na krevet i nije mogao da ustane i da ode do toaleta da obavi malu nuždu. -Ne stidim se da govorim o tome – rekao mi je po povratku iz bolnice. – Nekako sam se dovukao do klozeta a onda nisam uspeo da nađem svog vršnjaka i upišao sam se u gaće. Samo umetnoci imaju tu snagu da pričaju o svojoj sramoti bez zazora. Znaš zašto? -Ne znam. -Zato što ljudi misle da je sve što kažemo izmišljeno tako da umetnici nikada ne mogu da naškode svom ugledu, koga, uzgred rečeno, nemaju u preteranoj meri. Nisam mogao da izađem iz toaleta. Žena nije primećivala moj izostanak. To mi je bilo najteže. Obrisao sam se papirom, zatim sam zogerom koliko sam mogao, jer snaga mi je, kažem, bila na izmaku, obrisao pod i pošao ka izlazu. Tu sam pao. Sledeće čega se sećam je devojka u crvenom odelu sa d...

 Ukoliko neko ima dobru volju i želju da prati događanja u novom rukopisnom romanu   Milan Todorov BIBLIOTEKAR od danas može to na blogu milantodorov.blogspot.com

(odlomak iz romana u rukopisu)  Primetio sam najednom da je Bibliotekar prilično izmršavio, da su mu ruke u letnjoj beloj majici tanke sa jako izraženim plavim žilicama a nos pun crvenkastih tačkica. Jedino je njegov stomak bio velik i mek, kao paperjasti jastuk. -Vežbam – rekao mi je kad je video moj pogled. – Manje jedem i više se bavim meditacijom. Bilo mi ga je žao. Tačno se videlo da se teško nosi sa svim što ga podsvesno muči. -Ne želim da moj stanar, bez obzira što mi je naneo tešku telesnu povredu, završi u zatvoru. Dovoljno je ovo, ovaj zatvor postojanja. Međutim, mora da shvati da postoji kazna za ono što je uradio. I ja ću ga kazniti na način koji ne može ni da sanja. Nisam mogao ni da pretpostavim kakva bi to kazna mogla da bude. Posle male dramske pauze ipak je nastavio: -Protivnik se može pobediti samo njegovim sredstvima. Moram postati njihov. -Njihov, šta to znači – nisam ga razumeo. -Šta bi na to rekao vaš pokojni otac? -Pretvorno njihov. Bez ideala. Uosta...

  Fejsbuk mi gotovo svaki dan vraća davno izgubljene i zaboravljene fotografije. Ne znam da li je dobro to što radi. Mislim da nije i vrlo je slično onom letu u Banatu kada je bioskop počinjao u pet popodne a jedna lokalna udavača bela debela sa jednom kraćom nogom odlazila sat vremena pre projekcija u poljski klozet na čijoj zadnjoj strani je postojala pukotina kroz koju smo je gledali kako se nateže sa dugom haljinom kako skida gaćice i čuči nad rupom u betonu stojeći nesigurno na dve cementne uzvisine u obliku stopala. Ona je znala da je gledamo. Ništa nije preduzimala. Samo je čekala da se konačno nešto desi sa njom starom već dvadeset pet godina a mi nismo želeli da vidimo ono što je stvarno nego smo je tretirali kao devojku za vežbanje devojaka bez budućnosti da se ikada nađemo. Ta devojka sa kratkom nogom koja je htela da pokloni svoje simpatije svakom ko naiđe... Njenu ogromnu belu guzicu koju briše salvetom uvijajući se a za...