MILAN TODOROV: OSLOBAĐANJE ili ljudska strana stvari

 

Milan Todorov

OSLOBAĐANJE ili ljudska strana stvari

Prvi je na terasu dunavske čarde nahrupio pas. Nije ima prednju desnu nogu, ali je skakao oko stolova snažno, brzo se okrećući da bi dojurio do sledećeg a ljudi koji su sedeli za njima, bili su neprijatno iznenađeni.

Neki su delovali uplašeno. Jedan stariji gospodin u pratnji dve žene istih godina i troje dece, očigledno unučadi, rekao je deci da se ne plaše. Ipak ih je uzeo u naručje i podigao na klupu.

„Pseće dlake mogu deci da ulete u usta i to može da bude smrtonosno!“ – rekao je ženama iskupljujući svoj strah.

Jedan mladi par, ukoliko se taj izraz još može primeniti na muškarca srednjih godina i devojku,skoro devojčicu, tananih nogu u prekratko srezanom crnom šorcu i beloj otvorenoj bluzici koja je otkrivala dečačke grudi nije se obazirao. Naprotiv. Taj mlađi ljubavnik samo je nogom zamahnuo u pravci psa invalida i nastavio da objašnjava devojčici prednosti motora koji je, sudeći po odeći i kacigi vozio – prednosti u odnosu na skupe automobile. Devojčica je klimala glavom i ćutke, neverovatnom brzinom malom viljuškom tamanila kafanske ćevapčiće.

Pogledao sam u njene noge koje držala na donjoj prečagi grubog stola. Bile su male, tanušne, bezdušno blede u jeftinim kineskim papučama sa resama od veštačke svile.

Pomislih kako ona ne jede, nego se hrani kao uzgojna živuljka u malom dvorištu.

Likovi i postupci životinja kod ljudi nisu neobični niti slučajni. Kada je Prometej prema starom grčkom mitu izdašno ispunjavao ljude osobinama, sadašnje ljudske odlike uzeo je od raznih životinja.

Nisam siguran koju osobinu sam dobio i ni dan danas en znam tačno ko sam.

Možda je Prometej u brzini nešto zaboravio.

Možda su neki ljudi ostali zarobljeni u obličju životinja, a mnoge životinje u koži ljudskoj.

Nisam se pitao ko je srećniji, jer sam znao da ne bih našao odgovor ni na to pitanje.

Kad bi svi stvorovi koji sada žive na ovoj prenaseljenoj planeti bili srećni nastalo bi opšte klanje. Svako bi poželeo da bude srećniji od svog poznanika, prijatelja, brata, sestre a o psu da ne govorimo.

Neki novi Bog morao bi da nas sve pretvori u kamene statue da bi nas najzad trajno umirio i učino večnim.

„Da li ste za još jedan bokalčić“ – pitao me je konobar koji mi je, jednom prilikom priznao da pati od uklješenja. Nisam znao tačno šta je to.

To je, rekao mi je, nešto sa živcima. Živiš normalno i onda te odjednom guzica, majku joj, pritegne na ganglije a to su ti živčani čvorovi i gotovo.

Nisam želeo da se uplićem u medicinske teorije i prakse. 

I bez toga mi se skoro sve zgadilo.

Njegova staračka ljubaznost.

Propinjanje motociklista u pokušaju da osvoje svet.

Onda taj pas, ta lakoumna životinja koja uzima sebi za pravo da zbog invaliditeta krade radost ostalima.

Sam pogled na njega, očito grubo operisanog, bio je oduran i kvario apetit za bilo čim.

Zatim mladi ljudi, nemarno obučeni, znojavi, musavi od dunavske nafte, sa zblanutim osmehom ljudi koji su malo postigli u životu a ne znaju kako dalje.

Upitah ušinutogS konobara da li može da me večeras pretvori u nilskog konja.

Konobar, koji je navikao na svakakve šale posetilaca, pogledao me je rasejano i upitao:

„Naravno, samo mi recite koliko osobina nilskog konja da ugradim u vas a koliko ljudskih da zadržimo?

Bio sam tek pri prvoj čaši i u momentu sam shvatio sintagmu „da zadržimo ljudskih osobina“.

Od mene se, pomislih, dakle još očekuje da budem čovek uprkos svemu.

Onda se u sve umešao vlasnik tronožnog psa.

Njegova zdepasta telesna građa, nalik sumo rvaču, kratka kosa, debeo vrat i mišićave noge iskrivljene u stilu jahača, podsećale su me na slobodno ljudsko carstvo pre poslednje igre svemira.

„Dođi, Pik! Ovamo, ovamo da si došao.“

Njegov poziv upućen tronogom psu da se vrati i sedne mu uz nogu, nije ličio na naredbu nego na molbu oca rastuženog nad detetovom sudbinom.

„Izvinite zbog njega“ – rekao je. „Jednostavno, on je samo srećan pas!“

Međutim, pas se nije ni osvrnuo na gospodareve reči.

Njegovo srce ga je nosilo na sve strane velike terase.

Bio je lak. Možda je to zbog toga što ga je doživljena nesreća, pomislih, oslobodila neizvesnosti i straha od moguće nove nesreće.

Bio je, ma koliko to paradoksalno zvučalo, u boljem položaju od svih nas tamo.

I on je to znao. Kao da je osećao da bi trebalo da se zahvali na nesreći koja ga je snašla. Ali, pas ne zna da se zahvali. Zna samo da bude radostan a svaka radost kao težnja ka sreći je pomalo sebična.

Kad je prišao mom stolu i podigao zadnju nogu, nisam ga oterao.

Želeo sam da se pomirim sa idejom gubitka i nadoknade gubitka, ali nisam znao kako. Sve vreme, godinama unazad, imao sam to na umu. Kako izgubiti a ne činiti nove gluposti u životu?

Pas se pomokrio malo i otrčao dalje.

Dobro je, pomislio sam. On tako obeležava teritoriju i sada je njegova teritorija, na izvestan način, i moja teritorija, moja mala zemlja u kojoj mogu da živim u svetu koji takođe ne vredi mnogo ali je moj bilo kakav da jeste.

To je za početak dobro, dakle, mislio sam. Postajemo prijatelji. Videću docnije šta ću sa tim znanjem i imanjem. Ipak osećao sam se i ja oslobođeno, kao da sam sa psom podelio veliku tajnu postojanja.

Bilo je već kasno po mojoj računici. Osam sati uveče. Vreme za malo čitanja i laku večeru. Vreme bez mnogo mudrovanja, bar naizgled.

Podignutom rukom pozvao sam onog starog konobara da platim svoj današnji račun.

Dogegao se nečujno u pijačnim šarenim patikama.

Platio sam mu uračunavši bakšiš. On mi je vraćao bakšiš.

„Šta ti je?“

„Ne možemo uzimati dok ne pitamo.“- kaže sa urođenom ugostiteljskom kulturom dok beči odjednom stroge oči kao da se radi o važnim stvarima.

Najzad je račun bio izravnat sa nagradom.

A koliki će mi račun stići sutra, od koga, kakav i da li će u to biti uračunata reč nesreća - to je čačkanje po budućnosti koju samo Bog poznaje.