paradoks

  (Fragment 82. iz romana u nastajanju) Bibliotekar je znao da mu sada ne preostaje ništa drugo do čekanja da se nešto, mimo njegove svesne odluku i možda mimo volje, dogodi. Nije znao šta bi to moglo da bude. Osećao se kao u mišolovci čija su se vrata otvorila, on ušao, a zatim su se vrata zatvorila da bi posle nekog vremena opet bila otvorena. Ali, on se sada plašio da izađe. Izbegavao je da se gleda u ogledalu jer je naslućivao da bi u njemu video mrzovolju pomešanu sa strahom. Taj strah je, znao je, više od običnog jauka. To je spuštena glava, pogurena leđa i nemoć u glasu. Šta sam uradio da bih stigao do ovoga, pitao se ne nalazeći odgovor. Sa majkom odavno nije razgovarao. Bio je zadovoljan kad je okupa, povije kao bebu i nahrani. Starica se polako gasila. Nije više mogla da hoda i izlazi u dvorište. Tako je bolje, mislio je Bibliotekar. Ne videti i ne znati da nešto što je bilo tvoje sada pripada drugome. Vojnik i poznati pesnik Zupanc, pojavio se iznenada ispred Bib...

(odlomak iz rastućeg romana, fragment 81.) Bibliotekar nije mogao. -To mi se već drugi put dešava – reče Neri. – Ne znam šta da mislim. -Možda samo previše misliš – odgovorila je. – Po mom iskustvu to dovodi do neuspeha. -Plašim se. Nije da ne žudim za ženskim telom. Ženski parfem mi još ima zvuk. Kad sam bio mlad, bio sam zec. Sad, još me sve mami, ali samo podseća na opipljivo a to nije dovoljno. Nera je pokušala da ga uteši. -Ti si inteligentan i kreativan, ali se ne snalaziš u ovom svetu. Nespretan si. I nisi samo šeprtlja nego ne znaš šta da radiš. -Opterećuje me prošlost. I to prošlost koju, kad bolje razmislim, nisam ni imao. - Možda samo ne znaš kako želiš da živiš. - Možda. Ta kuća… Čitao sam da je u nekim zemljama zabranjeno imati dve kuće. A meni se baš to dogodilo. Imam dve kuće u jednoj. Onda ova kuća knjig a kao ženska karlica za vežbanje bez konačne svrhe. - Vidi – rekla je Nera – što se tiče tvoje makljaže sa stanarem i suđenja budi siguran da to više nikog...

  (ODLOMAK IZ ROMANA U NASTAJANJU, FRAGMENT BROJ 80.) Iznenada jednog dana u avgustu Nera se vratila iz Amsterdama. Bibliotekar i ona su se sreli na ulazu u onu zgradu na Bulevaru oskobođenja. -Šta ti radiš tu – zaprepastio se Bibliotekar. -Obaveze. -Kakve obaveze. -Obaveze bez veze. Odredili su mi javljanje na svakih sedam dana. -A dani između? -Sačekaću te. Izgleda da smo sličniji nego što sam mogla i zamisliti. Posle te rečenice Bibliorekar nije znao šta da misli. Došao je u policiju jer ga je prijavila Spomenka za ometanje poseda koji je bio njegov. -Kako mogu da ometam uljeza u sopstvenoj kući – pitao je policijskog službenika. -Ona je ogradila ružičnjak žicom a vi ste kolima  razvalili tu ogradu i izgazili cveće. -Jesam. Ona nema prava da deli moje dvorište. Tu mi se rodio deda, otac i ja. -Dedu bolje da ne pominjete. -Što? -Znate vi vrlo dobro zašto. -Bio je kočijaš. Običan rabadžija, kako mi to kažemo. Ali… -Ne razumem. -Postoji jedna vrlo, vrlo p...

(poglavlje 79. iz romana u nastajanju „Bibliotekarev greh“) Skandal u čijem središtu je bio nastavnik likovnog Šnajder za neko vreme je biblioteku izmestio iz centra interesovanja svih, pa i filmske ekipe Televizije Beograd. U Šnajderovom kabinetu, u nekoj tajnoj polici, koju su morali da razvaljuju uz pomoć domara Čikića, inače bravara, pronađeno je brdo fotografija bivših i sadašnjih učenica. Bile su to, na Šnajderovu sreću, skoro sasvim obične fotografije devojčica obučenih u plave radne mantile, ponekad kraće od propisanog, ali sve u svemu na njima se nije mogla uočiti nikakva seksualna ili predatorska namera nastavnika. Međutim, sporno pitanje se odnosilo na to zašto je jedan nastavnik uopšte fotografisao učenice. -Ja to radim godinama – mirno je rekao Šnajder. -Slabo pamtim imena i da ne bih grešio u oslovljavanju vežbam svoje pamćenje posmatrajući portrete. Ne znam za šta me tačno optužujete. Uostalom, fotografisao sam i učenike, dečake. Ne vidim ništa sporno. A što se mojih...

  (fragment 78. romana „Bibliotekarev greh“) Nikada, ni u najbesmislenijem snu, nije mogao da pomisli kako će jednom morati da bude protiv slobode i slobodnog izbora u umetničkom kosmičkom prostoru. Sada je bio na suprotnoj strani svojih ideala. Biblioteka je bila nema poput groba. -Aplaudirajte, tražili ste- rekao je Bibliotekar. -Koliko vas poznajem – odgovorio sam mu – vi ste se toga najviše i plašili. -Živ čovek se plaši mnogo čega. Ovo je vreme kada se plašimo i svojih senki. -Biblioteka je stara, zgrada ruševna, bojim se da će, ukoliko ne bude radila, možda biti trajno ukinuta. -Ne bojim se toga. Gričke vještice su aktivnije nego ikada. Interesantno je kako te lude žene vole da budu na televiziji ili filmu misleći,valjda, da te optičke varke mogu da ih učine besmrtnim. A one su samo učmale domaćice, dremljive amaterke bez istinskog poznavanja umetnosti. Njihovi stihovi naneli su više štete kulturi ovog mesta nego bilo šta drugo. Baš se radujem što će vrata biblio...

  (odlomak iz romana u nastajanju "Bibliotekarev greh", fragment 75,.) Zašto se ljudi bave unetnošću? Postoji milion drugih poslova, ako smem da umetnost nazovem poslom, kojima ljudi mogu da se izraze. Uveren sam da je to samo zbog toga što umetnost, za razliku od svega drugog, govori više nego što možemo da razumemo. A što se tiče samog umetnika, ubeđen sam da on ne može da kaže ništa o poreklu ideje za svoje delo, jer on je ono što Maks Ernst, tvrdi naslovom svog nadrealističkog kolažnog romana „Biće sa 100 glava“. Hoću da kažem kako umetnost stvaraju nepoznate sile. Sledećeg dana oko podneva, u mrtvom uglu vremena, kada niko zbog žege ne dolazi – u biblioteku su nahrupila dva sredovečna muškarca i predstavili se. Jedan, onaj mlađi i okretniji, je rekao da je Jole Dularski i da je pomoćnik reditelja Posavskog a drugi je bio scenograf Vučković. Ne sećam mu se imena. Detaljno su pregledali sve zidove, otvarali prozore da vidi količinu svetla, zagledali nekoliko starih ve...

(fragment 74. romana u nastajanju pod radnim nasklovom „Bibliotekarev greh“ 2025/2026) -Najozbiljnije stvari u životu se uvek pojavljaju iznenadno - rekao mi je Bibliotekar posle nekoliko dana. – Zamisli, javio mi se poznati filski režiser Nikola Posavski i rekao da bi želeo da snima dokumentarac povodom sto godina postojanja ove naše biblioteke. -Biblioteka to svakako zaslužuje – rekao sam. - Biblioteku čine ljudi i ideje – odgovorio mi je pomalo zamišljen. – Samo, pitam se, kakve se ideje sada kotrljaju oko biblioteke, posle svega. -Da – rekoh – Dolazile su Gričke vještice. Hoće svoj termin. Svakog petka u ponoć. -Ne dolazi u obzir. To su romantičarske budalaštine. -Šta da im kažem? -Ne znam. Sve više ljudi nas uvlači u nešto što će nas dokrajčiti. -Šta hoće Posavski? -Hoće živu ustanovu koja vrvi od različitih aktivnosti poput filatelističkih izložbi, zatim slikarskih pa pesničkih predstavljanja. On hoće sve da snimi i posle u montaži sve izmeša. -Dobar je. Čuo sam d...