ŽENA
NA SLICI
Ubeđen
sam da je jedna od glavnih, ako ne i glavna tema naših života -
pripadnost.
Razume
se to nije problem samo naših pojedinačnih života, nego je skoro
uvek i stvar većih entiteta i država.
Sve
se to kod nas nekako ispleplelo i stvorilo prokletu avliju iz koje
nikako da izađemo.
Posle
smrti roditelja, ne želeći da kuća ostane sama, jer ja sam već
imao svoj dom, počeo sam da je rentiram.
Činio
sam to za male pare, misleći kako je najvažnije da kuća nije
prazna. Kuća na osami.
Imao
sam mnoge razliličite gose u njoj. Uglavnom pijance, propale
muzikante, čistače klozeta, kosače trave u parkovima.
Živeli
su sa ženama sa kojima su se tukli, pretili im ubistvom a sa nekima
su se voleli toliko da su bukvalno sekli vene kada bi ih žena
ostavila zbog drugog, koga su, što je možda bolnije, poznavali.
Patili
su od nedostatka istinskog zadovoljstva i zahvalnosti.
Jedan
od njih, koji je ženu pokušao da ubije ogomnim mesarskim nožem,
nemajuči novca da izmiri dugove ostavio mi je roze ženski bicikl sa
izbušenim gumama, nož, mnogo prljavštine i otiske fekalijama
umrljanih prstiju na zidu u toaletu. Na stolu u predsoblju ostavio je
veliki portret neke nepoznate žene sa porukom da ta slika može da
nadoknadi sve za šta me je zakinuo.
Bilo
je to ulje na platnu. Odmah se videlo da je amaterski rad, mada u
zanatskom smislu urađen solidno u tradiciji realizma.
Radilo
se o portretu zrele plave žena koja je sedela na kauču, vidljivo
pohabanom (možda mom?) prekrštenih začudo tankih dugih nogu
(slikareva manijakalna opsesija?) i pogledom istovremeno podrugljivim
i samilosnim.
Nepotrebno
je da kažem da je slika bila jeftino urađena, samo u dve boje,
ljubičastoj i oker sivoj. Očigledno je da autor nije imao novca za
prave slikarske tube. Međutim, iz nje je zračila iskrenost koja se
može javiti samo kao apsolutna emotivna posvećenost nekome. Svakako
nešto više od bliskosti.
Nisam
znao šta bih sa slikom. Na njenoj pozadini, na jeftinom pak papiru
kojim je bila obložena od pozadi pisalo je nešto što se više nije
moglo razaznati jer je papir bio grubo pokidan. Da li Petrovac 1990 i
neke, da li Pariz, da li Pančevo ili Petrovaradin. Videlo se samo
ćirično P i godina 199 i neka nevidljiva nastavljajuća.
Odmah
mi je bilo jasno da je slika ukradena.
Pomislio
sam da je najbolje da fotografišem sliku i preko društvenih mreža
potražim ako ne autora a ono vlasnika i da mu sliku vratim.
Onda
sam se predomislio.
Da
li bi neko bio tako velikodušan i prema meni?
Okačio
sam skliku na svoj amaterski štafelaj i posmatrao je danima. Uvek u
prolazu. Štafelaji, shvatio sam, između ostalog služe i dvema
lepim stvarima. Prva je da se boje sležu i suše, a druga da kako
vreme prolazi uviđate šta sve možete da joj dodate ili oduzmete.
Da
stvar bude zagonetnija slika je počela sve više da mi se dopada.
Nisam
imao nameru da je okačim o zid. To nikako.
Ali
zid mi se stalno pojavljivao u svesti.
Pričinjava
mi se, pomislih.
Žena ne sedi na kamenom zidu kao kod Andrića
nego na razvaljenom kauču od jakih i teških, alkoholom podstaknutim
ljubavnim strastima.
Dakle,
posmatrao sam tu ženu koja je nekad pripadala nekom muškarcu, tu
ženu na slici i osetio kako sada zrači novom netaknutom
ženstvenošću. Njena ženarnost je, doduše, prikrivena. Ali, to
najviše otkriva o njenim i muškarčevim tajnim željama.
Da
li će se ostvariti?
Mi, muškarci to ne znamo. Poniženi smo
njihovom mogućom velikodušnošću.
Ali, žena, tačnije
devojka u osami, ipak je pokazala belo meso svoje oble i duge butine
starom ubogom pastiru.
Što
to ne bi učinila i ova, koja ne sedi na kamenom zidu, ali to ne mari
ništa.
Samo,
prekasno je da to ona sada uradi za mene.
Žalim
što je nisam upoznao ranije.
Sebičnost
naših života se pokazuje tek kad je kasno, pri kraju.
Kome
se vredi izvinjavati za ovu prošlost?
Svet
prljavštine i izopačenosti se očigledno trošio na neke vredne
stvari. Možda nedovoljno i prljavo, ali gadosti i seksualnost često
idu ruku pod ruku.
Žena
sa slike me je posmatrala izazivački.
Bilo
je u tome mogućnosti koliko i nemogućnosti.
Priziv
seksulane fantazije samo obrvama.
Čak
su se pomerale.
Iščupane
dlake. Nalepljene boje, puderi, maske, duboki parfemi i stegnute
dugačke sise.
Bila
je žena koja uzima, a ne daje.
Ah,
pomislih, koliko je bilo takvih.
Imao
sam nešto dopola isceđenih slikarskih boja, jer sam se u poslednje
vreme tome okrenuo kao pokušaju da ne sedim na tom upalom kauču sa
glavom u rukama. I ne samo kauču. I ne samo Ničeovoj teoriji večnog
ponavljanja.
Dakle,
uzeo sam boje, široku četku i prefarbao ženu koja mi se dopadala.
Bila
je to sada druga, sasvim druga žena.
Imala
je dugu kosu, vitak stas, majčinske, pljosnate grudi i pogled koji
me je upozoravao da bi mi se nešto strašno moglo dogoditi ako bih
počeo da mislim kako će se ova sreća završiti.
