MILAN TODOROV: MOJ BIVŠI PODSTANAR, TRUBAČ IZ SURDULICE

 

MILAN TODOOROV: MOJ BANAT ILI ROMSKO NASELJE POD DOLMOM

 

MILAN TODOROV: IZMEĐU DVE SMRTI

 

Nekada je to bilo lako

Proći kroz staru tvrđavsku kapiju

sa dva prolaza

jedan za ulazak

a drugi za izlazak iz grada.

Bili su to nekada

smerovi iskušavanja

dolazeće smrti.

Mnogu mladići su to

učinili.

Jedan je loše prošao.

Pojurio je autom

sa devojkom

u levu traku

onu iz koje su dolazili automobili

iz grada

a oni su se kretali ka gradu

i istog trenutka je

iz suprotnog smera naišao

kombi i slepio njihov autić za zidove.

Devojka je imala

prema legendi

njegov ud u ustima.

Danas se niko

ne usuđuje da igra

taj ljubavni rulet.
Saobraćaj u jednom

i drugom smeru je konvoj.

Adrenalina koji je digao

mladića

i devojku

više nema.

Kao da su iščezli svi znaci

divnog a opasnog života

zbog koga sam između

ostalog voleo da živim

u ovom malom gradu

između dve smrti.

MILAN TODOROV: VRAPCI

 

Kažu da je dobro gledati

najmanje tri minuta

neki događaj

u prirodi

poput jesenjeg lišća

koje opada i žuti

ili planine u izmaglici

ili možda dolazak ptica

u proleće

s juga.

Jutros sam video vrapca.

Tačnije dva vrapca.

Šepurila se se na ogradi

tik do prozora kuće.

Bili su slatki

dok nisam shvatio da

usmrćuju mušice

muve i zaostale komarce

na već hladnim spoljašnjim

prozorskim oknima.

Prinosim šolju kafe koja

se puši

i lagano je pijem.

Vrapci su kao jutra

odjednom te neko lepo

jutro šutne

u stomak

izbije ti vazduh

na kratko

kao što je kratak

ovaj život.

ЈОВАН ЗИВЛАК: О поезији М. Тодорова

 

Тодоров пише поезију као сликар који откри-

ва тренутак у којем се затекао. Свет се приказу-

је као каталог уобичајених догађаје или ствари

које нас окружују. Рекло би се да је у питању

провизориј, пре него интенционално и анали-

тички у однос постављених догађаја или пред-

мета који чине спољну историју личног учество-

вања или запажања у могућем животу. Тодоров

је пажљив и луцидан поматрач, самопосматрач.

Он опажа ствари или аналаизира догађаје. При

том он има једнако дистанциран однос према

стварима било да говори из позиције субјекта

захваћеног вртлозима унутрашњих преживља-

вања или из позиције хладног посматрача који

је на мах уздрман призором или нуклеусом дру-

штвености. Видимо како се у оптици Тодорова

ствари пребражавaју, догађаји настављају да

трају. Како се све излаже силама промене и ка-

ко смо увучени у процес где се перцепција јези-

чки обликована простире пред нама као језик

који наново показује ствари као другчије и нове

у односу на виђену стварност стешњену кон-

венцијама.

Тодоров је приповедач, романсијер, песник и

сатиричар.

Аутор је пет књига прича.

Прошле године је објавио роман Најбоље го-

дине код овог издавача.

Пише драме и афоризме. Ово је његова трећа

књига песма.

MILAN TODOROV: KUPATILSKI MANTIL

 

Odjednom smo počeli da gubimo stvari. Ne znam tačno kad je to počelo. Postojala su, kao i u svemu, dva vremena.

Vreme šezdesetih ili ranih sedamdesetih kada smo se doselili u grad u blizinu železničke stanice zvane Dunav.

Još i sad me to vreme drži za srce, mada je majka mrtva već devet godina i mada su sve njene stvari volšebno nestale iz kuće posle njene smrti.

Legla je da spava. Beše, sećaću se celi život, Božić i sutradan se nije probudila

Nije tu ni bilo mnogo značajnih i vrednih stvari u materijanom smislu koje su ostale posle njenog odlaska.
Bila je možda samo jedna, ali vrednija od svih ostalih, mama je imala dar da pronađe izgubljene stvari.

Uvek kada gubim, a toga je sve više kako starim, mislim kako je to veličanstven talenat.

I sve je to bilo veoma jednostavno.

Živeli smo u zajedničkom dvorištu sa susedima koji su imali dementnu babu. Zaključavali bi je u dvorišnu sobicu i nosili joj hranu jednom dnevno. Baba se, pokušavajući da izađe i vrati se u nešto što je zvala svojom kućom, penjala na ormar. Bila je laka i sitna kao ptica. Kada bi njen sin ušao u tu malu dvorišnu garsonjeru nije mogao da je nađe. Baka se šćućurila u tamnom uglu na ormaru. Bila je u crnoj dugoj haljini i nije je bilo lako uočiti pogotovo što nije reč progovorila godinama. Muža su joj ubili mađarski fašisti, ali beše to davno. Međutim, za nju to nije predstavljalo vreme, nego trenutak kada je sve stalo.

I onda je nastavilo da stoji.

Zvali su mamu. Ona je babu pronalazia i mentol bombonama, koje je starica volela, privolelavala da siđe sa ormara.

Ali, to nije najjasniji primer.

Majka je nalazila, odlazeći na Riblju pijacu i prolazeći ispod drvoreda sa klupama razne stvari koje su putnici čekajući voz spavajući na klupama a zatim u žurbi hitali na zvuk čađave lokomotive – novčanike, prstenje, časovnike.

„Volela bih da znam kome da ih vratim“, govorila je.
Ali, niko te stvari, u ono vreme prilično vredne, nije tražio.

Međutim, te stvari, naoko ništavne, menjale su naš život. Dobro, ne baš naš život, ali svakako odnos prema vrednostima života.

Život je postajao sve komplikovaniji.

Susedova baba je uspela da se izvuče iz samice i udavi u Dunavu misleći da je Tisa kraj koje se rodila.

Majka je i dalje nalazila razne stvari. Tašne, minđuše, kapute, jednom čak i, što je bilo posebno, ispod tankog sloja snega, okupanog čistoćom hladnoće, tačnije hladnom svetlošću – torbu sa mašinom za šivenje. Nije bila velika, ali ona nam je na njoj posle šila razne stvari, skraćivala pantalone ili porubljivala suknje i sakoe.

Sve je to poslužilo jednom osećanju koje se lagano, a da ja to nisam znao, krtožilo u meni; osećanju da ništa nije zauvek naše.

Posle majčine smrti živeo sam nevenčano naravno sa jednom devojkom u tom stanu.

Dok se sećam ovih stvari u rubrici Izgubljeno – nađeno, ona

ulazi u našu prednju sobu, bez odeće na sebi. Rano je jutro. Išla je, pomislih, u udaljeno kupatilo da mokri. Onda je odlučila da se, kad je već u njemu, istušira. U kupatilu nije bilo grejanja. Ogrnula je stari bade mantil i ušla u sobu oborene glave.

„Vidi šta sam našla“, rekla je slatko se smešeći.

„To je“, misleći na matil, „tvoje?“

„Da, mislim da jeste.“

Šta sam mogao da joj kažem o očevom izbledelom plavom bade mantilu? O tome da je nestao deset godina ranije?

Ili o vremenu detinjeg radovanja

jer uvek postoji nešto čemu

će se čovek radovati, pre gubljenja.

KRATKI OSVRT NA „KRAJEM NOĆI“

 

Najnoviji rukopis pripovedača, romansijera i satiričara Milana Todorova predstavlja ulančani niz priča koje se, u narativnom toku, čitaju kao moderan fragmentarni roman.

Todorov je, nema sumnje, pre svega izvrstan pripovedač

koji razotkriva niti i spone koje njegove junake u različitim ulogama, a naročito naratora, navode da odbacujući konvencije - žive brzo i slobodno a to, razume se, ima visoku cenu.

Likovi ovih „mekih korica“ su svesni da je, u nepouzdanoj zoni zvanoj savremenost trenutka, teško doći do konačnih odgovora o sopstvenom identitetu pogotovo u zemlji krcatoj mitovima iz bliže i dalje istorije. Stoga se Todorovovljevi junaci infiltriraju u naizgled male urbane priče koje vrve od žudnje za razumevanjem, ljubavlju, ljudskošću i oprostom.

Vreme u ovim urbanim poglavljima vijuga i iskrivljuje se. Činjenice se odvajaju od realnog dobijajući obrise sveže i neočekivane fikcionalnosti.

Za Todorova, koji je za svoju zbirku priča „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ 2019 godine dobio nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine i bio u najužem izboru za Andrićevu nagradu, prozaičnost je sve drugo samo ne sveta. Ovaj autor briljantno eksperimentiše krećući se tragom svog naratora i svojih junaka širokim ulicama grada koji se raskriljuje i vrtoži noseći namernike u krug kao kakav paradoksalni karusel, tako da niko, pa ni čitalac, nijednog trenutka neće otkriti jednolinijsku putanju zakopanosti u gradu koji može biti Novi Sad, nego nešto novo, pokretačko i životodavno u krivudavosti vremena i prostora.

Branislav Stojanović

MILAN TODOROV: NOŽEVI

 

Neko vreme u mladosti

živeo sam uz Dunav

u maloj sojenici

koju sam kupio od nekog

čoveka koji je bio rukovodilac

u odeljenju pretplate Televizije

Novi Sad.

Moj prvi sused bio je

isluženi cirkuski bacač

noževa.

Bio je već isuviše star

za cirkus

ali je redovno vežbao.

I to na svojoj ženi.

Ona se nije plašila.

Verovala mu je.

A onda se on pod stare

dane

zaljubio u veslačicu

pedeset godina mlađu

samo zato što mu se

smešila u prolazu

i govorila mu Zdravo

kao da su vršnjaci.

Rekao je svojoj ženi

da će još jednom bacati

noževe na nju

a onda se ženi novom mladom ženom.

Molim te, rekla mu je,

molim te samo jedno.

Pogodi me već jednom.

Bacio je nož.

Promašio je.

Idi, rekao je.

Ti mi samo donosiš nesreću.

Otišla je.

Mlada devojka nije htela

da čuje za njega.

Obesio se u obližnoj šumici.

Njegova prava žena

je došla i skinula ga sa štrika

pokupila noževe

i bacila ih u Dunav.

MILAN TODOROV: NOĆNI RADIO

 

Radio sam više od

dvadeset godina u radiju.

Govorio na njemu

ili u njemu.

Pisao za radio.

Jedne duge noći

slušao sam ga

i spavao istovremeno.

Ne znam kako je to

moguće, ali jeste.

U snu sam čuo glasove ljudi

koje sam poznavao

a koji su odavno mrtvi.

Mislio sam da je to

samo besposleni san.

Sledeće noći isključio sam

ton.

Glasovi nrtvih kolega i

koleginica

nisu se javljali.

Narednih nekoliko noći

isto se desilo.

Ništa.

Nije bilo nijednog starog

kolege i prijatelja.

Odlučio sam da opet

spavam sa uključenim

malim retro radio aparatom.

Da pokušam još jednom

da dozovem stare dobre glasove.

Spavao sam na prekide

kao lovac u žitu.

Izlazio da pišam.

Gledao u prazno nebo.

Radio je svirao.

Nije bilo nijednog prijatelja

da mi se javi.

MILAN TODOROV: ŠALA

 

Sada mi je teško da to zamislim, ali kad sam bio mali, još dečak, bio sam mršav. Moja neuhranjenost nije poticala od porodične neimaštine, mada sa jednom, očevom službenićkom platom, nije bila daleko.

U to dobro vreme, za koje ćemo posle svi govoriti da nije bilo dobro, a govorili smo da potvrdimo dolazak slobode govora, postojala je vrlo razvijena služba socijalne pomoći.

Majka me je odvela na lekarski pregled. Sećam se tog svog prvog straha od lekara koji će me pratiti do danas. Lekar je bio star, vrlo star čovek kako mi se tada činilo i zbog toga je bio dobar.

Rekao mi je da se skinem i ostanem samo u gaćicama. Opipavao me je po svom dleovima tela. Kuckao u rebra. Slušao stetoskopom pluća i leđa.

Na kraju je uzdahnuo i rekao samo jednu reč:

„Da“.

Pogledao sam u majku sa osećanjem krivice.

Bila je bleda.

„Da“, ponovio je čika doktor. „On je za oporavak.“

Majka je odahnula.

Obukao sam se.

Sećam se još da je napolju duvao sneg. Da, duvao, jer ga je košava nosila mahnito ljudima u lice.

„Ako komisija odobri ideš u banju na proleće“, rekla je mama.

Nisam znao šta je banja.

„Bićeš sa mnogo devojčica i dečaka tvojih godina. Lepo ćete se zabavljati i vratiti zdraviji i jači.“

Od tada sam počeo da mislim da nešto nije u redu sa mnom. Verujem da sam tada prvi put osetio strah od umiranja. Nisam naravno, znao ništa o smrti. Ne znam ni sada. Vaspitan sam u ne baš pretereno religijskom smislu i već tada, pa i danas smatrao sam da je smrt samo kraj i ništa više. Odnosno da posle nje nema ničega, nikakvog života, nikakvih rajeva i vraćanja u život onda kad se Hrist spasitelj vrati na Zemlju.

Sledećeg marta majka me je spakovala, a otac ispratio na autobusku stanicu.

Autobus u koji sam ušao već je bio pun dece i na njemu je pisalo Banja. Ništa više. Nikakav detalj o kojoj banji se radi. Da, još je pisalo vanredna vožnja.

Nisam znao šta to znači.
Posle dva sata vožnje u kojoj niko nije progovorio ni reči uprkos našem starijem pratiocu koji nas je nagovarao da pevamo i da se smejemo stigli smo u banju na nekoj planini.

Bilo nas je dvadesetak. Svi smo bili, kako su govorili, neuhranjeni.

Od tada, od tog vremena ne volim tu reč, jer sam uveren da je neuhranjenost druga reč za glad za nečim što tek dolazi a što ne znamo šta je ali će učiniti da naša tela lete nad vodom, recimo.

Banja se odista nalazila blizu brze planinske rečice.

Prvih nekoliko dana smo se privikavali na menzašku hranu i spavanje u zajedničkoj spavaonici. Devojčice i dečaci spavali su u istoj velikoj prostoriji. Bilo nas je tačno dvadeset. Deset dečaka i deset mršavica.

Noć je na planini brzo padala sa oštrim vazduhom i neprijatnom hladnoćom. Penjali bismo se na svoje krevete, prekrivali nekim braonkastim, možda vojničkim ćebadima i pre tonjenja u san blebetali koještarije.

Naš instruktor se nije ljutio.Puštao nas je da brbljamo do deset a onda ulazio u spavaonicu, gasio svetla i rekao:
„Ni reč više.“

Mi smo uglas rekli:

„Pst“.

I posle opet pričali.

Jednog jutra instruktor nas je poveo na kupanje na planinskiu reku. Mi nismo imali ništa od kupaćih rekvizita.

„Nije važno“, rekao je naš učitelj. „Reka je kamenita i plitka. Skinite se u gaće i malo se brčkajte. Vrućina je.“

Kad smo stigli na to valovito kamenito rečno korito poskidali smo se, zazirući jedno od drugog i ušli u vodu. Bila je hladna , ali bistra, skoro oštrooka.

Učitelj instruktor nas je ostavio i otišao na terasu obližnjeg motela da popije pivo.

Dok smo se brčkali i ciktali voda je iznenada počela da raste. Nismo znali da je samo nekoliko kilometara uzvodno hidrocentrala koja je baš u deset pre podne dizala ustave tako da bi rečica u roku od nekoliko minuta narasla za dva metra.

Voda je ponela naša stvari sa obalnohg kamenja i mi smo jedva dobauljali do obale.

Pričalo se da se jedna devojčica udavila.

Mokri i uplašeni vratili smo se uskromni banjski smeštaj.

Ručali smo pasulj. Zevali u planine okolo. Meni je neka kuvarica koja je poznavala moju mamu uvek davala dve porcije. Nisam pojeo ni prvu.

U osam uveče smo išli u krevete. Instruktor je ušaou spavaonicu i rekao nam da ove noći možemo do mile volje da se šalimo i pričamo dok ne zaspimo, ali da ne pričamo nikom o onome što se desilo.

Prozori su bili otvoreni. Vazduh je bio oštar. 

Neko je pričao vic o čoveku u javnoj kući. Čovek je, navodno, došao u tu kuću sa besprizornim ženama, odvojio jednu, odveo je u sobu ne znajući da je ona, revolirana gostima, stavila u onu svoju stvar barut. Čovek je stavio onu svoju stvar u onu njenu stvar sa barutom i ona njena stvar je eksplodirala. Žena je poludela od besa. Kako si mogao da me eksplodiraš da nestanem, a muškarac joj je, navodno, mirno rekao a ti kako si mogla da onu moju stvar zalepiš za plafon.

Smejali smo se kao blesavi, a iznutra drhtali.

Vic je bio besmislen, ali mi smo se uporno smejali.

Posle mnogo godina sreo sam stariju ženu, poznatu pesnikinju, koja me je začudo prepoznala.

„Mršavi“ rekla je. „Zar me se ne sećaš?“
Bila mi je poznata. Međutim bila je vrlo stara, starija od sebe, kako to biva u teškim bolestima.

„Sećaš se one šale“, pitala je.

„Koje?“

„One u banji za neuhranjenu decu. Kad je žena eksplodirala.“

Setio sam se.

„Da, to je neko ispričao…“

„Taj neko bio si ti.“

„A ti, ko si bila ti?“

„Ja sam bila ona devojčica koja se udavila u reci. I ja sam se najglasnije smejala tvojoj šali.“

(fotografija: autor)

MILAN TODOROV: POKUŠAJ SLIKE

 

Da bi čovek negde otplovio

potrebno je da ima mir

sa sobom.

Mir sa svetom nije neophodan.
Štaviše, on može samo da škodi.

Otišao sam u mali atelje u centru grada

da mi odštampaju na velikom formatu

jednu bledu, nežnu fotografiju

sumraka nad mojom omiljenom krčmom

na plovnom putu.

Devojka za pultom je otvorila sliku i rekla da to ne može da uradi.
Ne volim reči Ne može.

Zašto, pitao sam.

Suviše je bledo.

Ali nijasne su sasvim vidljive,

rekoh poražen.
Ne, reče, mi radimo samo

jasne stvari,

potpuno jasne.

Sa jasnim stvarima smo odlični.

Nejasne stvari nam kvare renome.

Razumeo sam je.

I pomislih koga ti hoćeš

da obmaneš?

Devojka pomalo bucmasta

sa zakočenim velikim sisama

rekla mi je prilično osorno:
Gospodine, ako ste završili sklonite

se sa pulta.

Bila je apsolutno realna.

Ali to je sasvim u redu.

Svako ima pravo da živi

u svakodnevlju

ukoliko to voli.

To je sve što imaju te osobe.
To je sve što žele.

Čist prozor.

Bez daha novog i neobjašnjivog

koji bi ga samo zamutio.

Najgore od svega pomislih je to

što će spodoba naći istu spodobu

malo se ljubiti

malo se ševiti

i roditi dete

kome običnost sveta 

nikada neće dojaditi.

MILAN TODOROV: LJUBAVNI SLUČAJEVI

Postavili su ogromne količine

nekakvog eksploziva na

pešačkoj strani mosta

spremajući se da ga zapale

uveče radi neke svečanosti.

Kad je palo veče

pogasili su sva svetla

na i oko mosta.

Ljudi su prosto bauljali

drugom pešačkom stazom.

Rekao sam sebi da moram

moram hm

da budem srećan i zadovoljan

jer sve drugo me troši

a ne mogu da izmenim.

Prošao sam most

na bulevaru video veselu

debelu apotekarku.

Hej, apotekarku koja se smeje

a svaki dan se suočava sa očajem

bolesnih ljudi.

Zatim sam, tu odmah,

sreo mladog momka Arapina

koga sam viđao i na drugim

mestima u gradu.
Prišao je usamljenoj devojci

i na lošem engleskom

pokušavao da je natera

da nastavi da šeta sa njim.

Sve je to trebalo da me ubedi

u mogućnost sreće.

I ja sam govorio sebi

budi srećan

budi srećan

dok mi je u susret išao

čovek mojih godina

potpuno ukomiran alkoholom

kao nekakav hodajući stećak

sa pogledom iznad prolaznika.

Hodao je sa potpunom prepuštenošću

svemu što dolazi

svemu što će biti

totalno van koloseka.

Onda je počeo vatromet.

Devojka se okačila

mladom Arapinu oko vrata.

Mislim.

Vratio sam se kući okolnim

putevima.

Mislio sam na tu mladu nežnu devojku

koja je pristala.

Šta je počinjalo?

Šta se završavalo u apoteci?

Šta se završavalo u brodu

koji je upravo išao ispod neosvetljenog

mosta.

Moj pokojni prijatelj Rudi

veliki čovek u maloj kabini

sa Terez

svojom poslednjom ljubavi

takođe umrlom

plovili su u odeljku za

takve zadesne ljubavne slučajeve.

MILAN TODOROV: TRI STOTINE BIČEVA

Čekao sam, ne baš strpljivo, u dugačkom redu u pretoploj centralnoj prostoriji Pošte.

Momak koji je trebalo da mi donese paket promašio je adresu. Bio je petak. Lutao je. Mislio, verovatno, na slobodno veče i najzad mi ostavio poruku da pošiljku mogu da podignem u narednih pet dana na Glavnoj pošti.

I sad sam bio tu.

Stari ljudi koji nose svoje mirise, onda jedan visoki, koščati muškarac koji se stalno okreće kao da nekog uzaludno traži, pa visoka lepa mlada žena u crnom, sa lepo izvajanim nogama, žena koja telefonira sve vreme a kad se okrene vidim ružnu mladu osobu sa naočarima i dugim, očevim nosem. Ne smeta mi ničiji izgled, jer niko nije kriv za njega. Ali, pogled iza koga stoji jasno osećanje da su svesne svojih nedostataka i da će ih, po svaku cenu nadoknaditi, nimalo mi se ne dopada

Vreme je sporo prolazilo. Parkirao sam u takozvanoj elitnoj zoni i znao sam da ću po izlasku iz pretople prostorije u pošti zateći pisamce sa kaznom zbog prekoračenja vremena plaćenog parkinga.

Sredovečan par stajao je na šalteru broj 3 već više od dvadeset minuta raspravljajući se sa službenikom pošte. On im je govorio da pošiljku moraju da najave nekoj seoskoj pošti, u Jagodini, ili tako nekom voću, a oni nisu znali kako i zašto.

Svi u redu su slušali njihovu raspravu.
Mala oniska žena sa jakim babljim dudama stalno je govorila

„Ali molim vas, ali molim vas“.
Nikog nije bilo briga.

„Nama je to jako važno. To su lekovi. Nisu kravate.“

„Kakve kravate“, pitala je viša službenica koja se pojavila iz dubine tajanstvenih poštanskih odaja. Bila je mlada. Nosila le strog izled na licu. Imala je ravnu dugu plavu kosu. Nedostatak jačeg poprsja pokušavala je da nadoknadi uskim strukom i dugim nogama. Na sebi je imala dugu jednodelnu haljinu tigrastih boja sa razrezom na desnoj butini koji je otkrivao njenu nogu do međunožja. Hodala je iza stakala pokazujući se.

Napolju na bulevaru vrištala su kola Hitne pomoći ili policijska, svejedno.

Grad je bio mutan i mirisao je na opasnost, kao i svako veče u poslednje vreme.

Mislio sam već da odustanem kada je dugonoga crnka revoltirano napustila red i tako sam se za jedno mesto primakao nekom slabo osvetljenim šalteru za kojim su mahom starije žene besomučno udarale pečatima po nekim pismima. Zvuk pečata lebdi kroz ustajali vazduh.

Devojka u tigrastoj haljini me gleda upadljivo.

Možda mi se pričinjava.

Onda se naginje nad kolegom kontrolorom. Nema sise.

Da li je to važno u ovakvim scenama?

Koliko su važna sećanja a koliko snovi?

Skidam debelu jaknu. Prevario sam se u prognozi večernjeg vremena. Ipak se znojim. Možda je neka viroza? Ko zna?

Devojka u tigrastoj haljini hoda ka levoj strani mnoštva zatvorenih šaltera. Hoda dugim korakom tako da joj se vide bele, vrlo bele butine.

Buka sa ulice se stišava.

Devojka sa tigrastim gaćicama… Verovatno, mislim, ima i tigraste prianjajuće gaćice. To bi bilo sasvim lepo i uzbudljivo. Ukoliko je spremna za nečiji krevet.

Visoka, ukočena devojka se sad duri i dalje se šepurajući.

Postoje hipersenzibilne osobe koje umeju da čitaju tuđe misli.

Prestao sam da je gledam. Nije trebalo to da činim. 

U poslednje vreme čitam grčke mitove. Mislim o Herodotu koji je prokleo oluju koja je na moru zaustavila njegova putovanja i on je naredio da se nepokorna voda izudara sa tri stotine bičeva.

Udarci štapom po vodi.

Da, to je ovaj trenutak.

Prilazim šalteru. Pokazujem na mobilnom telefonu poruku od poštanskog kurira.

„Izvinite“, kaže mi robotskim glasom bezlična sredovečna službenica. „Ovde se samo primaju pošiljke, a preuzimanje pošiljaka je u drugoj zgradi, druga vrata desno.“

Kažem joj da je to glupost.

Ona kaže: „Žalite se kontroloru“ i pokazuje mi trzajem glave na tigricu.

Persijanci, pomislih, nadiru, dani se polako gube a more … Sve će biti zaboravljeno. Skoro sve. Kao sećanje na mladost, sećanje u kome neke žene ulaze u čovekov život a onda izlaze. Neke žene ostaju duže a neke kraće vreme, zatim nestaju u našem umoru, umoru muškaraca.