paradoks

 

 

  Nekada je to bilo lako Proći kroz staru tvrđavsku kapiju sa dva prolaza jedan za ulazak a drugi za izlazak iz grada. Bili su to nekada smerovi iskušavanja dolazeće smrti. Mnogu mladići su to učinili. Jedan je loše prošao. Pojurio je autom sa devojkom u levu traku onu iz koje su dolazili automobili iz grada a oni su se kretali ka gradu i istog trenutka je iz suprotnog smera naišao kombi i slepio njihov autić za zidove. Devojka je imala prema legendi njegov ud u ustima. Danas se niko ne usuđuje da igra taj ljubavni rulet. Saobraćaj u jednom i drugom smeru je konvoj. Adrenalina koji je digao mladića i devojku više nema. Kao da su iščezli svi znaci divnog a opasnog života zbog koga sam između ostalog voleo da živim u ovom malom gradu između dve smrti.

  Kažu da je dobro gledati najmanje tri minuta neki događaj u prirodi poput jesenjeg lišća koje opada i žuti ili planine u izmaglici ili možda dolazak ptica u proleće s juga. Jutros sam video vrapca. Tačnije dva vrapca. Šepurila se se na ogradi tik do prozora kuće. Bili su slatki dok nisam shvatio da usmrćuju mušice muve i zaostale komarce na već hladnim spoljašnjim prozorskim oknima. Prinosim šolju kafe koja se puši i lagano je pijem. Vrapci su kao jutra odjednom te neko lepo jutro šutne u stomak izbije ti vazduh na kratko kao što je kratak ovaj život.

  Тодоров пише поезију као сликар који откри- ва тренутак у којем се затекао. Свет се приказу- је као каталог уобичајених догађаје или ствари које нас окружују. Рекло би се да је у питању провизориј, пре него интенционално и анали- тички у однос постављених догађаја или пред- мета који чине спољну историју личног учество- вања или запажања у могућем животу. Тодоров је пажљив и луцидан поматрач, самопосматрач. Он опажа ствари или аналаизира догађаје. При том он има једнако дистанциран однос према стварима било да говори из позиције субјекта захваћеног вртлозима унутрашњих преживља- вања или из позиције хладног посматрача који је на мах уздрман призором или нуклеусом дру- штвености. Видимо како се у оптици Тодорова ствари пребражавaју, догађаји настављају да трају. Како се све излаже силама промене и ка- ко смо увучени у процес где се перцепција јези- чки обликована простире пред нама као језик који наново показује ствари као другчије и нове у односу на виђен...

  Odjednom smo počeli da gubimo stvari. Ne znam tačno kad je to počelo. Postojala su, kao i u svemu, dva vremena. Vreme šezdesetih ili ranih sedamdesetih kada smo se doselili u grad u blizinu železničke stanice zvane Dunav. Još i sad me to vreme drži za srce, mada je majka mrtva već devet godina i mada su sve njene stvari volšebno nestale iz kuće posle njene smrti. Legla je da spava. Beše, sećaću se celi život, Božić i sutradan se nije probudila Nije tu ni bilo mnogo značajnih i vrednih stvari u materijanom smislu koje su ostale posle njenog odlaska. Bila je možda samo jedna, ali vrednija od svih ostalih, mama je imala dar da pronađe izgubljene stvari. Uvek kada gubim, a toga je sve više kako starim, mislim kako je to veličanstven talenat. I sve je to bilo veoma jednostavno. Živeli smo u zajedničkom dvorištu sa susedima koji su imali dementnu babu. Zaključavali bi je u dvorišnu sobicu i nosili joj hranu jednom dnevno. Baba se, pokušavajući da izađe i vrati se u nešto što j...

  Najnoviji rukopis pripovedača, romansijera i satiričara Milana Todorova predstavlja ulančani niz priča koje se, u narativnom toku, čitaju kao moderan fragmentarni roman. Todorov je, nema sumnje, pre svega izvrstan pripovedač koji razotkriva niti i spone koje njegove junake u različitim ulogama, a naročito naratora, navode da odbacujući konvencije - žive brzo i slobodno a to, razume se, ima visoku cenu. Likovi ovih „mekih korica“ su svesni da je, u nepouzdanoj zoni zvanoj savremenost trenutka, teško doći do konačnih odgovora o sopstvenom identitetu pogotovo u zemlji krcatoj mitovima iz bliže i dalje istorije. Stoga se Todorovovljevi junaci infiltriraju u naizgled male urbane priče koje vrve od žudnje za razumevanjem, ljubavlju, ljudskošću i oprostom. Vreme u ovim urbanim poglavljima vijuga i iskrivljuje se. Činjenice se odvajaju od realnog dobijajući obrise sveže i neočekivane fikcionalnosti. Za Todorova, koji je za svoju zbirku priča „Telef...

  Neko vreme u mladosti živeo sam uz Dunav u maloj sojenici koju sam kupio od nekog čoveka koji je bio rukovodilac u odeljenju pretplate Televizije Novi Sad. Moj prvi sused bio je isluženi cirkuski bacač noževa. Bio je već isuviše star za cirkus ali je redovno vežbao. I to na svojoj ženi. Ona se nije plašila. Verovala mu je. A onda se on pod stare dane zaljubio u veslačicu pedeset godina mlađu samo zato što mu se smešila u prolazu i govorila mu Zdravo kao da su vršnjaci. Rekao je svojoj ženi da će još jednom bacati noževe na nju a onda se ženi novom mladom ženom. Molim te, rekla mu je, molim te samo jedno. Pogodi me već jednom. Bacio je nož. Promašio je. Idi, rekao je. Ti mi samo donosiš nesreću. Otišla je. Mlada devojka nije htela da čuje za njega. Obesio se u obližnoj šumici. Njegova prava žena je došla i skinula ga sa štrika pokupila noževe i bacila ih u Dunav.

  Radio sam više od dvadeset godina u radiju. Govorio na njemu ili u njemu. Pisao za radio. Jedne duge noći slušao sam  ga i spavao istovremeno. Ne znam kako je to moguće, ali jeste. U snu sam čuo glasove ljudi koje sam poznavao a koji su odavno mrtvi. Mislio sam da je to samo besposleni san. Sledeće noći isključio sam ton. Glasovi nrtvih kolega i koleginica nisu se javljali. Narednih nekoliko noći isto se desilo. Ništa. Nije bilo nijednog starog kolege i prijatelja. Odlučio sam da opet spavam sa uključenim malim retro radio aparatom. Da pokušam još jednom da dozovem stare dobre glasove. Spavao sam na prekide kao lovac u žitu. Izlazio da pišam. Gledao u prazno nebo. Radio je svirao. Nije bilo nijednog prijatelja da mi se javi.

  Sada mi je teško da to zamislim, ali kad sam bio mali, još dečak, bio sam mršav. Moja neuhranjenost nije poticala od porodične neimaštine, mada sa jednom, očevom službenićkom platom, nije bila daleko. U to dobro vreme, za koje ćemo posle svi govoriti da nije bilo dobro, a govorili smo da potvrdimo dolazak slobode govora, postojala je vrlo razvijena služba socijalne pomoći. Majka me je odvela na lekarski pregled. Sećam se tog svog prvog straha od lekara koji će me pratiti do danas. Lekar je bio star, vrlo star čovek kako mi se tada činilo i zbog toga je bio dobar. Rekao mi je da se skinem i ostanem samo u gaćicama. Opipavao me je po svom dleovima tela. Kuckao u rebra. Slušao stetoskopom pluća i leđa. Na kraju je uzdahnuo i rekao samo jednu reč: „ Da“. Pogledao sam u majku sa osećanjem krivice. Bila je bleda. „ Da“, ponovio je čika doktor. „On je za oporavak.“ Majka je odahnula. Obukao sam se. Sećam se još da je napolju duvao sneg. Da, duvao, jer ga je košava nosila mahnit...

  Da bi čovek negde otplovio potrebno je da ima mir sa sobom. Mir sa svetom nije neophodan. Štaviše, on može samo da škodi. Otišao sam u mali atelje u centru grada da mi odštampaju na velikom formatu jednu bledu, nežnu fotografiju sumraka nad mojom omiljenom krčmom na plovnom putu. Devojka za pultom je otvorila sliku i rekla da to ne može da uradi. Ne volim reči Ne može. Zašto, pitao sam. Suviše je bledo. Ali nijasne su sasvim vidljive, rekoh poražen. Ne, reče, mi radimo samo jasne stvari, potpuno jasne. Sa jasnim stvarima smo odlični. Nejasne stvari nam kvare renome. Razumeo sam je. I pomislih koga ti hoćeš da obmaneš? Devojka pomalo bucmasta sa zakočenim velikim sisama rekla mi je prilično osorno: Gospodine, ako ste završili sklonite se sa pulta. Bila je apsolutno realna. Ali to je sasvim u redu. Svako ima pravo da živi u svakodnevlju ukoliko to voli. To je sve što imaju te osobe. To je sve što žele. Čist prozor. Bez daha novog i neobjaš...

Postavili su ogromne količine nekakvog eksploziva na pešačkoj strani mosta spremajući se da ga zapale uveče radi neke svečanosti. Kad je palo veče pogasili su sva svetla na i oko mosta. Ljudi su prosto bauljali drugom pešačkom stazom. Rekao sam sebi da moram moram hm da budem srećan i zadovoljan jer sve drugo me troši a ne mogu da izmenim. Prošao sam most na bulevaru video veselu debelu apotekarku. Hej, apotekarku koja se smeje a svaki dan se suočava sa očajem bolesnih ljudi. Zatim sam, tu odmah, sreo mladog momka Arapina koga sam viđao i na drugim mestima u gradu. Prišao je usamljenoj devojci i na lošem engleskom pokušavao da je natera da nastavi da šeta sa njim. Sve je to trebalo da me ubedi u mogućnost sreće. I ja sam govorio sebi budi srećan budi srećan dok mi je u susret išao čovek mojih godina potpuno ukomiran alkoholom kao nekakav hodajući stećak sa pogledom iznad prolaznika. Hodao je sa potpunom prepuštenošću svemu što dolazi svemu št...

Čekao sam, ne baš strpljivo, u dugačkom redu u pretoploj centralnoj prostoriji Pošte. Momak koji je trebalo da mi donese paket promašio je adresu. Bio je petak. Lutao je. Mislio, verovatno, na slobodno veče i najzad mi ostavio poruku da pošiljku mogu da podignem u narednih pet dana na Glavnoj pošti. I sad sam bio tu. Stari ljudi koji nose svoje mirise, onda jedan visoki, koščati muškarac koji se stalno okreće kao da nekog uzaludno traži, pa visoka lepa mlada žena u crnom, sa lepo izvajanim nogama, žena koja telefonira sve vreme a kad se okrene vidim ružnu mladu osobu sa naočarima i dugim, očevim nosem. Ne smeta mi ničiji izgled, jer niko nije kriv za njega. Ali, pogled iza koga stoji jasno osećanje da su svesne svojih nedostataka i da će ih, po svaku cenu nadoknaditi, nimalo mi se ne dopada Vreme je sporo prolazilo. Parkirao sam u takozvanoj elitnoj zoni i znao sam da ću po izlasku iz pretople prostorije u pošti zateći pisamce sa kaznom zbog prekoračenja vremena plaćenog parkinga....