Da bi čovek negde otplovio
potrebno je da ima mir
sa sobom.
Mir
sa svetom nije neophodan.
Štaviše, on može samo da škodi.
Otišao sam u mali atelje u centru grada
da mi odštampaju na velikom formatu
jednu bledu, nežnu fotografiju
sumraka nad mojom omiljenom krčmom
na plovnom putu.
Devojka
za pultom je otvorila sliku i rekla da to ne može da uradi.
Ne
volim reči Ne može.
Zašto, pitao sam.
Suviše je bledo.
Ali nijasne su sasvim vidljive,
rekoh
poražen.
Ne, reče, mi radimo samo
jasne stvari,
potpuno jasne.
Sa jasnim stvarima smo odlični.
Nejasne stvari nam kvare renome.
Razumeo
sam je.
I pomislih koga ti hoćeš
da obmaneš?
Devojka pomalo bucmasta
sa zakočenim velikim sisama
rekla
mi je prilično osorno:
Gospodine, ako ste završili sklonite
se sa pulta.
Bila je apsolutno realna.
Ali to je sasvim u redu.
Svako ima pravo da živi
u svakodnevlju
ukoliko to voli.
To
je sve što imaju te osobe.
To je sve što žele.
Čist prozor.
Bez daha novog i neobjašnjivog
koji bi ga samo zamutio.
Najgore od svega pomislih je to
što će spodoba naći istu spodobu
malo se ljubiti
malo se ševiti
i roditi dete
kome običnost sveta
nikada neće dojaditi.
Нема коментара:
Постави коментар