MILAN TODOROV: KUPATILSKI MANTIL

 

Odjednom smo počeli da gubimo stvari. Ne znam tačno kad je to počelo. Postojala su, kao i u svemu, dva vremena.

Vreme šezdesetih ili ranih sedamdesetih kada smo se doselili u grad u blizinu železničke stanice zvane Dunav.

Još i sad me to vreme drži za srce, mada je majka mrtva već devet godina i mada su sve njene stvari volšebno nestale iz kuće posle njene smrti.

Legla je da spava. Beše, sećaću se celi život, Božić i sutradan se nije probudila

Nije tu ni bilo mnogo značajnih i vrednih stvari u materijanom smislu koje su ostale posle njenog odlaska.
Bila je možda samo jedna, ali vrednija od svih ostalih, mama je imala dar da pronađe izgubljene stvari.

Uvek kada gubim, a toga je sve više kako starim, mislim kako je to veličanstven talenat.

I sve je to bilo veoma jednostavno.

Živeli smo u zajedničkom dvorištu sa susedima koji su imali dementnu babu. Zaključavali bi je u dvorišnu sobicu i nosili joj hranu jednom dnevno. Baba se, pokušavajući da izađe i vrati se u nešto što je zvala svojom kućom, penjala na ormar. Bila je laka i sitna kao ptica. Kada bi njen sin ušao u tu malu dvorišnu garsonjeru nije mogao da je nađe. Baka se šćućurila u tamnom uglu na ormaru. Bila je u crnoj dugoj haljini i nije je bilo lako uočiti pogotovo što nije reč progovorila godinama. Muža su joj ubili mađarski fašisti, ali beše to davno. Međutim, za nju to nije predstavljalo vreme, nego trenutak kada je sve stalo.

I onda je nastavilo da stoji.

Zvali su mamu. Ona je babu pronalazia i mentol bombonama, koje je starica volela, privolelavala da siđe sa ormara.

Ali, to nije najjasniji primer.

Majka je nalazila, odlazeći na Riblju pijacu i prolazeći ispod drvoreda sa klupama razne stvari koje su putnici čekajući voz spavajući na klupama a zatim u žurbi hitali na zvuk čađave lokomotive – novčanike, prstenje, časovnike.

„Volela bih da znam kome da ih vratim“, govorila je.
Ali, niko te stvari, u ono vreme prilično vredne, nije tražio.

Međutim, te stvari, naoko ništavne, menjale su naš život. Dobro, ne baš naš život, ali svakako odnos prema vrednostima života.

Život je postajao sve komplikovaniji.

Susedova baba je uspela da se izvuče iz samice i udavi u Dunavu misleći da je Tisa kraj koje se rodila.

Majka je i dalje nalazila razne stvari. Tašne, minđuše, kapute, jednom čak i, što je bilo posebno, ispod tankog sloja snega, okupanog čistoćom hladnoće, tačnije hladnom svetlošću – torbu sa mašinom za šivenje. Nije bila velika, ali ona nam je na njoj posle šila razne stvari, skraćivala pantalone ili porubljivala suknje i sakoe.

Sve je to poslužilo jednom osećanju koje se lagano, a da ja to nisam znao, krtožilo u meni; osećanju da ništa nije zauvek naše.

Posle majčine smrti živeo sam nevenčano naravno sa jednom devojkom u tom stanu.

Dok se sećam ovih stvari u rubrici Izgubljeno – nađeno, ona

ulazi u našu prednju sobu, bez odeće na sebi. Rano je jutro. Išla je, pomislih, u udaljeno kupatilo da mokri. Onda je odlučila da se, kad je već u njemu, istušira. U kupatilu nije bilo grejanja. Ogrnula je stari bade mantil i ušla u sobu oborene glave.

„Vidi šta sam našla“, rekla je slatko se smešeći.

„To je“, misleći na matil, „tvoje?“

„Da, mislim da jeste.“

Šta sam mogao da joj kažem o očevom izbledelom plavom bade mantilu? O tome da je nestao deset godina ranije?

Ili o vremenu detinjeg radovanja

jer uvek postoji nešto čemu

će se čovek radovati, pre gubljenja.