U poslednje vreme
skoro svakog dana
a obično to biva u rano
jutro
vesela mala žutorepa senica
pojavi se na mojoj terasi
zacvrkuće
okrene se nekoliko puta
i taman kad hoću nešto
da joj kažem odleprša.
Posle toga sledeće noći
sanjam svoje
drage pokojnike,
ali uvek samo ženske
majku i tetke.
Danas kad se pojavila senica
zazvonio mi je mobilni telefon.
Imate pošiljku.
Uručićemo
je za tri minuta.
Siđite ispred zgrade.
Sišao sam tanko
obučen
Košava je ujedala za prsa.
Poštara nije bilo.
Javio
se posle pola sata.
Priomašio je adresu.
Rekao
je da dolazi odmah.
Stojao sam kao stećak uz drum
i čekao ga.
Poslao mi je poruku da će mi
pošiljku ostaviti na glavnoj pošti
i da mogu da je podignem
u
naredna dva dana.
Pitao sam ga o kakvoj pošiljci je reč.
Ne mogu da vam kažem.
Pošiljka je uvek tajna.
Pomislih a šta nije tajna.
I zašto se neobjašnjive i čudne stvari
kriju
od nas.
Tajnstvene stvari vladaju nama
Ili bar žele da vladaju.
Žena sa dlanovima ispod grudi
zastala je ispred kuće gde sam stojao
i pitala me
gde može da kupi široke čaše
za crno vino
za
subotnje veče.
Nisam želeo da joj kažem da je kasno.
Teško je govoriti o slutnjama.
O senicama.
O ženama željnim ljubavi.
O snovima posle kojih se budim
sa osećanjem da živim buduće vreme.
Ptice
mali suštinski deo nečega.
Onda tišina.
Svet koji počinje i završava
snovima.
Нема коментара:
Постави коментар