Trebalo je da govorim prilikom otvaranja izložbe radova prijatelja slikara.
Umetnik je bio boem.
Napisao sam kratki kritički tekst, pohvalan, o njegovim slikama, jer zaista beše istaknuti umetnik.
Poslao sam mu tekst nekoliko dana pred otvaranje izložbe. Tek reda radi. U stvari, to se obično i ne radi. Autor izložbe čuje vaše mišljenje na samoj izložbi.
Ispostavilo se da je organizator, mimo njegovog znanja, kao promotere izabrao neke druge ljude. Čak je štampao i katalog sa imenima drugih govornika uz kratku biografski crticu o slikaru. Pozvao sam ga i pitao zašto me je ispalio. Rekao sam mu još da se ne ljutim i poželeo mu svaku sreću.
Kleo sa da ne zna ništa o tome.
Obavestio je organizatora i oni su nekoliko dana docnije, kasno, načinili ispravku.
Sada nas je bilo četvoro koji smo naumili da govorimo o umetniku i njegovom delu.
Ne znam šta mi je sve to trebalo. Molio me je da otvorim njegovu izložbu i ja sam, sećajući se prvih dana našeg poznanstva, obećao da ću to učiniti.
Kad sam pošao na otvaranje detaljno sam proučio put, najbliže mesto za parkiranje, poneo kišobran jer je sipila kiša, prikladnu odeću, ni elegantnu ni sportsku, odštampan govor u džepu, ali sam odlučio da govorim bez čitanja.
Kad sam posle dosta muke oko pronalaženja mesta na parkiralištu kraj Matice srpske, u nekom ubogom dvorištu, najzad uspeo - požurio sam ka galeriji.
Ona se nalazila svega dve ulice dalje. Ipak sam se zajapurio. Međutim, kad sam stigao ispostavilo se da u njoj, osim organizatora nema više od tri ili četiri posetioca.
Pitao sam mladog učtivog momka iz organizacije gde je umetnik a on je samo slegnuo ramenima.
Poslužite se, rekao je i pokazao glavom na sto sa plastičnim čašama u kome se braonila neka žestina.
Ne pijem pre osam, rekao sam.
Sada je sedam i pet, rekao je.
Umetnik je upravo utrčavao u galeriju.
Gde je ovde klozet, pitao me je unezvereno.
Nisam znao.
Upišaću se, rekao je i šljusnuo svoju platnenu crnu torbu u ugao.
Vazduh je bio pun etarskih ulja. Novosadski vazduh oktobra koji najviše volim.
Odakle ste, upita me mršavi sedi čovek koji je držao umetnikovu zgužvanu brošuru u rukama.
Iz Banata, rekoh. Iz severnog Banata.
To mi se sviđa, rekao je.
Zašto vam se to sviđa?
Banat, Đura Jakšić, Miloš Crnjanski, odgovorio mi je.
Čekali smo.
Jedan stariji par je lagano ispijao već drugu ili treću čašicu žestine.
Umetnika nije bilo.
Sviđa mi se ovo, rekoh partnerki, poznanici sa fakulteta, sa kojom sam to veče izašao.
Šta ti se tačno sviđa?
Neobaveznost, rekoh.
Ti mene smatraš neobaveznom u našoj vezi, uptala me je.
Ne, pa dogovorili smo se.
Šta smo se dogovorili, molim te podseti me.
Dogovorili smo se da je ovo između nas sve virtuelno.
Dakle, ja ne postojim
Naravno da postojiš. Kao što i ja postojim. Kao što sve postoji.
Vidim, reče.
Šta vidiš?
Ovde ništa nije kako bi trebalo da bude.
Na primer?
Na primer, imaš ženu, trije dece, žive roditelje i mene. Mene kao supstituciju.
Ne razumem te.
Šta sam ja tebi zapravo?
Ne znam. Ali kad odeš, znam da ćeš mi nedostajati.
Slušao sam je sa pola pažnje.
Čekao sam da promocija počne.
Umetnik se nije pojavljivao.
Pišao je Savu i Dunav oko pola sata.
Ili nije pišao.
Pogledao sam u dvorište. Lako nalakćen časkao je sa nekim besprizornim tipom.
Pokazah mu glavom na sat.
U redu je, reče.
Nije se pomakao.
Postajao sam nervozan.
Pokazao sam prijateljici radijator.
Sedimo tu i čekajmo.
Hladan je, reče. Prehladiću gentalije. Neću tu da sedim. Neću više da budem ovde uopšte.
Izašli smo na ulicu. Prethodno sam na sto ispred kojih su bilu mikrofoni, vrlo uredno poređani, ostavio tekst svog govora.
Momak iz organizacije rekao je da mu se ovakvo nešto nikada nije dogodilo.
Volim ga, rekao sam mu pokazujući glavom na umetnika nalakćenog na dvorišni zid.
Ostavili ste tekst, upita me.
Da, rekoh.
Nema ništa bez napisanih reči, reče.
On nema pojma, reče moja prijateljica. Danas niko ništa ne čita.
Prilazili smo kolima u mračniom dvorištu za parking.
Neki tip izašavši iz kola boje trule višnje upravo mi je lomio brisač zadnjeg stakla.
Kad nas je ugledao naslonio se tobože nezainteresovano na svoj auto i čekao da ugrabi mesto za parkiranje.
Lepa noć, rekoh mu.
Bila je zaista lepa noć
Okolo su špartali raznosači hrane na svetlucavim biciklima i zveketavo zvonce na njihovim volanima lepo se uklapalo u pesmu koju se, većinom, zviždukali dok je opojni miris pečenog mesa i povrća štipkao nozdrve.
Kiša je postala intenzivnija.
Uleteli smo u kola.
Zatim smo sedeli u njima i slušali muziku.
Tip iz crvenog džipa je ludeo.
Još malo, rekla je žena koja je bila sa mnom, ostanimo još malo. Tako je dobro kad samo dobuje kiša.
Kiša je padala sve jače.
Znali smo da se ovo nikada više neće ponoviti.
Mogli bismo ovako do jutra, rekao sam.
Da li on uopšte misli o nama, upitala me je.
Nisam znao na koga se to odnosi.
Нема коментара:
Постави коментар