MILAN TODOROV: ODLASCI

 

Ponekad se pitam šta je ostalo

ovde.

Reka, grad, tvrđava, mala planina

i ljudi koji šapuću.

Večeras sam video jednu takvu.
Sedela je sa prijateljicom u

velikoj poslastičarnici

držala šaku na ustima

i sve vreme nešto govorila

ovoj koja je mirno lizala

sladoled i

brisala ruke papirnim ubrusom.

Za susednim stolom neka

sasvim mlada crna devojka

je urlala na momka:
Kako si samo mogao

sa mojom najboljom drugaricom?!

Ovaj je ćutao.

Devojka je bacila na pod telefon.

Čovek iz obezbeđenja je mirno prošao

ne obazirući se.

Tuđe nesreće i

nemilosrdna logika službe.

Devojka se zatim ruši na pod.

Plače nad slomljenim telefonom.

Priča nešto u aparat i plače.

Šta radimo svi mi ovde?

Jedem maline sa šlagom.

Naravno veštačke.

Kako da objasnim šta osećam?

Ljudi ustaju sa stolica i odlaze.

Kako da znam šta osećaju?

Devojka je ustala.
Mladić joj je izgleda sklopio telefon.

Ponovo su nežni jedno prema drugom.

Napolju je prestao vetar.

Devojka me gleda dok odlazim.