Ponekad se pitam šta je ostalo
ovde.
Reka, grad, tvrđava, mala planina
i ljudi koji šapuću.
Večeras
sam video jednu takvu.
Sedela je sa prijateljicom u
velikoj poslastičarnici
držala šaku na ustima
i sve vreme nešto govorila
ovoj koja je mirno lizala
sladoled i
brisala ruke papirnim ubrusom.
Za susednim stolom neka
sasvim mlada crna devojka
je
urlala na momka:
Kako si samo mogao
sa mojom najboljom drugaricom?!
Ovaj je ćutao.
Devojka je bacila na pod telefon.
Čovek iz obezbeđenja je mirno prošao
ne obazirući se.
Tuđe nesreće i
nemilosrdna logika službe.
Devojka se zatim ruši na pod.
Plače nad slomljenim telefonom.
Priča nešto u aparat i plače.
Šta radimo svi mi ovde?
Jedem maline sa šlagom.
Naravno veštačke.
Kako da objasnim šta osećam?
Ljudi ustaju sa stolica i odlaze.
Kako da znam šta osećaju?
Devojka
je ustala.
Mladić joj je izgleda sklopio telefon.
Ponovo su nežni jedno prema drugom.
Napolju je prestao vetar.
Devojka me gleda dok odlazim.
Нема коментара:
Постави коментар