Dok hodam gradom
osećam neobjašnjivi smrad
koji se uvlači u nozdrve
pod kožu
na lica prilaznika
pod pazuhe devojaka
još u lakim letnjim košuljama.
Da li je zemlja prenaseljena?
Koliko se smanjila pukotina
u Zemljinom omotaču?
Šta radim u ovom mestu?
Zašto ne odem nekud?
Recimo na najudaljenije ostrvo
nasparam Norveške
i tamo hranim ugrožene vrste
galebova.
Mogao bih možda otići
bilo gde
da to bih još mogao
gonjen savešću i činjenicom
da spavam sam.
Ali gde otići?
Jer, svi se vraćaju odande
gde su mislili da je sretan kraj.
Deset kilometara ispod mora
u Tihom okeanu
podvodna ekspedicija je
rizikujući život
pronašla na bezsvetlom dnu
limenku piva.
Žena koja je bila
u podmornici je kad se
vratila zaplakala.
Ne moram da idem
toliko daleko
i ne mogu.
Dovoljno je da stojim
pod ovim nebom
sa
osećanjem ličnog gubitka.
Ništa više.
Dovoljno je.
Нема коментара:
Постави коментар