Ti čuvari kupoholičarskih zamkova
oskudno odeveni
koji stoje kraj samouslužnih
kasa u velikim marketima
gledaju te kao da si kriv
ili da ćeš da ukradeš večeru
ili nešto drugo
što bi oni trebalo da sačuvaju
ne znajući za koga.
Bedno su plaćeni.
Mahom invalidi.
Ali ja volim
igru sa njima.
Skeniram uzete proizvode
onda im pokažem račun
oni kažu da je sve u redu.
Pokažem im bar kod za izlazak
Oni opet potvrde da je sve u redu.
Ja znam da je sve u redu
a da zapravo ništa nije u redu.
Ponekad se vratim i pitam ih
da li je kasa sve odradila kako treba
pokazujem račun
oni opet očajnički kažu
Gospodine sve je u redu.
Ne izmotavam se.
Ne izrugujem se njima.
Samo pokušavam da osporim
ovaj užasno poslušni svet.
Uzaludno jer i ja i oni znamo da ništa ne vredi
i da ti mali rituali
kao drevni ples golog plemena
u džunglama oko Amazona
plemena koje je imalo sreće
da ne vidi nikog drugog osim
sebe ispod blatnjave maske,
drže ovaj klimavi svet
da se ne raspadne ovog trena.
Poslednji put kad smo
(jer i oni postadoše svesni igre)
izvodili svoj ples
neka devojka široko raščešljane
svetle kose u preširokim farmericama
nasmejala se.
Stražar je pogledao u njeno dupe
a ja sam krenuo za njom ka izlazu.
Нема коментара:
Постави коментар