Volim nesrećne ljude i žene
naročito žene
jer one kad pate
to im se vidi u očima
dok prolazimo jedno pored
drugog.
Danas sam sreo jednu takvu.
Gledala me je upalim
crnim očima
koje bi mogle da budu lepe.
Hodala je malo se zanoseći
izlazila je upravo iz pakla
sa vrećama Zare u rukama.
Možda će početi da živi svoj
život.
Želim joj to.
Mada
je teško hodati unazad.
Ali mora jednom i to da krene.
To podrazumeva biti sam
toliko da možeš izloženo
da kažeš ne plašim se ničega
a plašiš se još
malo
i malo više
ili što je meni moja doktorka rekla
Zašto se plašite stvari
na koje ne možete da utičete?
Ne
znam, doktorko.
Bojim se da nikad neću saznati
ali volim da pokušavam
stalno da pokušavam.
Ona
da li sreća
te neće recimo
i neće eto
ali nikad se ne zna
čak i kad nikad neće
vredi se kladitti
naročito pre spavanja
tada posebno.
Нема коментара:
Постави коментар