MILAN TODOROV: ŽENA NA SLICI

ŽENA NA SLICI

Ubeđen sam da je jedna od glavnih, ako ne i glavna tema naših života - pripadnost.

Razume se to nije problem samo naših pojedinačnih života, nego je skoro uvek i stvar većih entiteta i država.

Sve se to kod nas nekako ispleplelo i stvorilo prokletu avliju iz koje nikako da izađemo.

Posle smrti roditelja, ne želeći da kuća ostane sama, jer ja sam već imao svoj dom, počeo sam da je rentiram.

Činio sam to za male pare, misleći kako je najvažnije da kuća nije prazna. Kuća na osami.

Imao sam mnoge razliličite gose u njoj. Uglavnom pijance, propale muzikante, čistače klozeta, kosače trave u parkovima.

Živeli su sa ženama sa kojima su se tukli, pretili im ubistvom a sa nekima su se voleli toliko da su bukvalno sekli vene kada bi ih žena ostavila zbog drugog, koga su, što je možda bolnije, poznavali.

Patili su od nedostatka istinskog zadovoljstva i zahvalnosti.

Jedan od njih, koji je ženu pokušao da ubije ogomnim mesarskim nožem, nemajuči novca da izmiri dugove ostavio mi je roze ženski bicikl sa izbušenim gumama, nož, mnogo prljavštine i otiske fekalijama umrljanih prstiju na zidu u toaletu. Na stolu u predsoblju ostavio je veliki portret neke nepoznate žene sa porukom da ta slika može da nadoknadi sve za šta me je zakinuo.

Bilo je to ulje na platnu. Odmah se videlo da je amaterski rad, mada u zanatskom smislu urađen solidno u tradiciji realizma.

Radilo se o portretu zrele plave žena koja je sedela na kauču, vidljivo pohabanom (možda mom?) prekrštenih začudo tankih dugih nogu (slikareva manijakalna opsesija?) i pogledom istovremeno podrugljivim i samilosnim.

Nepotrebno je da kažem da je slika bila jeftino urađena, samo u dve boje, ljubičastoj i oker sivoj. Očigledno je da autor nije imao novca za prave slikarske tube. Međutim, iz nje je zračila iskrenost koja se može javiti samo kao apsolutna emotivna posvećenost nekome. Svakako nešto više od bliskosti.

Nisam znao šta bih sa slikom. Na njenoj pozadini, na jeftinom pak papiru kojim je bila obložena od pozadi pisalo je nešto što se više nije moglo razaznati jer je papir bio grubo pokidan. Da li Petrovac 1990 i neke, da li Pariz, da li Pančevo ili Petrovaradin. Videlo se samo ćirično P i godina 199 i neka nevidljiva nastavljajuća.

Odmah mi je bilo jasno da je slika ukradena.

Pomislio sam da je najbolje da fotografišem sliku i preko društvenih mreža potražim ako ne autora a ono vlasnika i da mu sliku vratim.

Onda sam se predomislio.

Da li bi neko bio tako velikodušan i prema meni?

Okačio sam skliku na svoj amaterski štafelaj i posmatrao je danima. Uvek u prolazu. Štafelaji, shvatio sam, između ostalog služe i dvema lepim stvarima. Prva je da se boje sležu i suše, a druga da kako vreme prolazi uviđate šta sve možete da joj dodate ili oduzmete.

Da stvar bude zagonetnija slika je počela sve više da mi se dopada.

Nisam imao nameru da je okačim o zid. To nikako.

Ali zid mi se stalno pojavljivao u svesti.

Pričinjava mi se, pomislih.
Žena ne sedi na kamenom zidu kao kod Andrića nego na razvaljenom kauču od jakih i teških, alkoholom podstaknutim ljubavnim strastima.

Dakle, posmatrao sam tu ženu koja je nekad pripadala nekom muškarcu, tu ženu na slici i osetio kako sada zrači novom netaknutom ženstvenošću. Njena ženarnost je, doduše, prikrivena. Ali, to najviše otkriva o njenim i muškarčevim tajnim željama.

Da li će se ostvariti?
Mi, muškarci to ne znamo. Poniženi smo njihovom mogućom velikodušnošću.
Ali, žena, tačnije devojka u osami, ipak je pokazala belo meso svoje oble i duge butine starom ubogom pastiru.

Što to ne bi učinila i ova, koja ne sedi na kamenom zidu, ali to ne mari ništa.

Samo, prekasno je da to ona sada uradi za mene.

Žalim što je nisam upoznao ranije.

Sebičnost naših života se pokazuje tek kad je kasno, pri kraju.

Kome se vredi izvinjavati za ovu prošlost?

Svet prljavštine i izopačenosti se očigledno trošio na neke vredne stvari. Možda nedovoljno i prljavo, ali gadosti i seksualnost često idu ruku pod ruku.

Žena sa slike me je posmatrala izazivački.

Bilo je u tome mogućnosti koliko i nemogućnosti.

Priziv seksulane fantazije samo obrvama.

Čak su se pomerale.

Iščupane dlake. Nalepljene boje, puderi, maske, duboki parfemi i stegnute dugačke sise.

Bila je žena koja uzima, a ne daje.

Ah, pomislih, koliko je bilo takvih.

Imao sam nešto dopola isceđenih slikarskih boja, jer sam se u poslednje vreme tome okrenuo kao pokušaju da ne sedim na tom upalom kauču sa glavom u rukama. I ne samo kauču. I ne samo Ničeovoj teoriji večnog ponavljanja.

Dakle, uzeo sam boje, široku četku i prefarbao ženu koja mi se dopadala.

Bila je to sada druga, sasvim druga žena.

Imala je dugu kosu, vitak stas, majčinske, pljosnate grudi i pogled koji me je upozoravao da bi mi se nešto strašno moglo dogoditi ako bih počeo da mislim kako će se ova sreća završiti.